Istorija karpatskoslovienskego jezyka, vtora čast

(prod'lženije iz prošlej statije)

“Takože je byl cenzor,” otvietiše putprovoditelj, “i učitelj vyšejših učenijej. Zašto ne je s'glasil s izdanijem i ne je povolil to, štože jako polzne milostivo je povolila najvyšejša moč, je vazmožno ukazati vsim jego činom. Pisatelj je otdal svoje dielo na ocenienije p'rvieje jemu jako s'plemeniku. No zatože je jemu pokazaval množstvo velikih, javnih i daže na p'rve v'zrenije nejavnih grešek', avtor je si ju ot njego vazjel i poslal do Vieny. Tamo ne sut v njej naišli nijake grešky i vratili jemu ju s podpisanijem: Vazmožno izdati...

Togda je si avtor umyslil izdati dielo v jedinakem gradie, kdieže je žil takože rečenij cenzor, a toj byv o tom izvieden, otbral je rukopisanije od knig'tisknika i vtorijkrat go ocenil. Jakože jesm uže rek'l, različnimi argumentami je prived'l gospodstvo pisatelja na svoju stranu i tako je dosegnul, že dielo ne je bylo izdane.”

“Se by dokazavalo, ili točniejšie on je svojoj intervencijej hotiel dokazati,” ozval je se Rene, “že v Vienie sut dielo ili nerazumieli i ne sut poznali jego vrednost, ili sut prezreli go nebrežno. Jakože to je nerazumienije, sut vienski cenzori nemožuči, jakože to je vtorij s'lučaj, sut nebrežni i takože nemožuči zastupavati san (1). А ašte li sut rukopisanije daže dobro prezreli i poznali jego vrednost, to sut dostojni imene vreditieljev mnogih krajin', ibo povoleni nečestni knigy dielajut krajine pakost (2)... Se by se javilo iz dielanija cenzora. No on je se vazmožno čul pokoren (3), že jego p'rve ocenienije je bylo odbacene jako nevierydostojne.”

“Da је s'dielal to uže radi čego-budj,” s'kazaše putprovoditelj “toj malij primier jesm prirek'l – i mogol byh prirečti bolše primierov - da vidita, že pisati sdie, hotj by niekto daže hotiel, jest gotove neštastije, ubo take dielanije je sdie zaplatene ubogo.”

“Cenzoram i kritikam knig' – ili uže izdanih ili ždajučih za obče izdanije - je treba se otlično prigotoviti za take zadanije,” v'miesil je se v besedu Van Stiphout. “P'rvieje je im treba dobro znati jezyky, jimiže sut napisani knigy dani jim na ocenienije, podobno imati nemale znanije o vsem, štože jeste s'd'ržaj i umyšlenije knigy i posleže suditi čestno bez tajnih umyšlenijej. Sut povinni se vsegda praviti zakonom ne kto, no što i jako avtor piše i da ocenivajut samo dielo, a ne lice avtora. Velikij blud sut s'dielali mnogi donyniejši cenzori, ubo često knigu niejakego krivoviernika, hotj ne je imala religijskij (4) s'd'ržaj, ne sut povolili izdati uže zato, že je ju napisal krivoviernik, a jako li kdie-budj je byla tajno izdana, iznudili sut ot gospodstva zabranu jej čitanija. Ješte bolšij blud sut dielavali ti, iže nerado s'hvalovali knigu avtora, hotj je byl jih religije, jakože na vsjakej stranice ne je vazpominal jih pričet (1) i ne je vazzyval (5) neprestano jih ljubime avtory. Taki byvši jezuiti ljubihu se razmyšlenija:

Tako glagoliut Lessi, Navarrus, Molina,
Vasquez, Covarruvias, Lopez;
Azor, Armilla, Sato, Medina,
Sanchez, Silveira, Gomez.

Točno taki razmyšlenija i zvanija za pravost v'gledienijej v knigah biehu ljubiene jezuitami. Ktože d'ržaše se jih, vazhvalihu go, a ktože ne, togo pisanija redko s'hvalihu, ašte biehu cenzori. Pravda jest, že v obštinu prihodi mnogo lukavih, bezbožnih i žiteljam i religiji velmi vrednih knig'. Take knigy ne je dobre vsjakomu čitati, ubo niekoji legko v'padajut v greh, no potom jest trudno je napraviti. A vsjako takože iz lukavih, nravam vrednih knig' obd‘ržime često mnogo polzy i zato ne je treba vsjakogo hraniti ot njih. Podobno by byl zlij vojin toj, iže by otbiegaval ot vraga i bitev'. I takože se religija tim bolše s'jedinivaje i ukrepivaje, čim bolše krivoviernih i bezviernih listijej v'stavaje proti njej. A ašte sut daže si knigy polzni i potrebni, to potom istino sut takože ti, iže s'd'ržajut mnogo dobrego. Jake jeste myslj i mnienije u tieh, iže govoriut: Zašto sut knigy, zašto se trudi toj, iže jih piše? Što dobre je moglo ostati po naših predkah bez knig'?... Niekoji narody se upokojut tim, že o njih pišut stranni (6), a to jest vierno najžalostniejše. Ty jesi lično uže s'kazal, na jakuže veliku žalkost jest Slovakam, že ne imajut svoje knigy, ibo ne znajut ni svoj narod. I što jih jezyk, jih rodna reč? Gadaju, že je ostala v krasnej počatečnej podobie. Reč vsjakogo naroda ukrasivajut i razširivajut naprimier takože kupija i drugi otnosy, s'žitije druga s drugom, zajedne v'selivanije; no takim dieteljem (7) i za se otnosy takože upadaje, kogdaže do njej vselični selski slova prihodiut. Knigy obače hraniut reč v pravej počatečnej podobie, dov'ršivajut ju i taku ukrašenu (8) razširivajut što najdaleje. Knigy s'bljudavajut (9) reč, da ne iztleje i ne s'bludi, i jakože se jej niešto take s'luči, knigy ju očistivajut i privedut do počatečnej lepoty (10). Da sut primier v našem vremeni Francuzi i Niemci. Oboji sut naučili svoj jezyk mnogi narody točno listijami i knigami!”

“V istinu, za ud'ržanije, razširenije i ukrašenije jezyka ne jest uspiešniejšij pribor neželi kalamos (11),” otvietiše putprovoditelj. “Vierno, jakože pravo govoriš, kromie takego dietelja je jedva drugij dajučij podobnij uspieh, ibo štože je obogda napisane,prebude dolge vreme. Ubo reč tieh, iže ne hočut žiti takim dieteljem, v tečeniji vremene izbyvaje iz svojego dov'ršenija – i pravdivo taki sut Slovaci, da se vratime nemnogo k njim. Ne budu govoriti o inakostih, iže vladajut v jezyku različnih slaviankih vietev' jako sut Čehi, Polaki, S'rbi, Korutanci (12), Vindi (13), Čerkezi (14), Moskovčani, Dalmatinci, H'rvati, Sklavini (15), Slavokvadi (16) i tuti Slovaci, iže jedini sut si uhranili počatečne ime Slovaka (17).

 

Austrijske gospodstvo na konie XVIII. i XIX. stoletija

(Austrijske gospodstvo na konie XVIII. i XIX. stoletija)

Ne hoču ničego govoriti o velikem rečovem (18) različiji medžu vietvami jednego dreva, no samo o tej, iže jest tamo, kamože ideme i kdieže uže jesme. Pozorujte jezyk dijalektov medžu Slovakami sego kraja i naidete v vsjakem sele drugij dijalekt. Rečenij avtor je napisal o tom humorne stihy (svobodne prevedienije):

Ti, iže vežu babylonsku postaviti hotiehu

i nebo dosegnuti bezsudnij celj imahu,

biehu Slovaci, prisegaju na svoj nos.

Bo kazenj za tu bezsudnost,

u njih vidiš na žalkost

jezyka babylonskij vsehaos.

(S'vremena situacija slovenskih dijalektov; iz statije Nárečia v mikroregióne, Kristína Bilková; s'vremenij oficijalnij jezyk jest postaven na srednoslovenskih dijalektah)

Ili takože se (svobodne prevedienije):

Kamo mati reči slovenskej izčeznuše

tazaješ? Umreše, mnogo jest tomu let',

kogdaže ju kralj Svetij-plug zaoraše

konjem bielim, za kojegože krajinu otdaše.

Svetoplug (19), jegože jest opisal v sih stihah ovij pisatelj za podobnost imene zve svetim plugom, bieše vierno poslednij kralj Slovakov, hotj po njem na kraljovskij prestol usednuše ješte jego syn Svetobog, (20), no tomu ne bieše d'lgo nad čim vladati (21), ubo kraljevstvo se razbiše na niekoliko častij.

 

(Velika Morava v vremeni vladanija Rastislava i Svetop'lka, iz www.moraviamagna.cz/mapky/m_uzemvm.htm)


O sem Svetoplugovi niekoji vugrecki pisatelji s'ložihu piesnju, že bieše predal krajinu za bielego konja. Su nepravdu je napisal takože avtor stihov ne zato, že je vieril zlomyseljnemu i nepravdivemu tv'rdieniju Vugrecov, a da pokaže na upadanije sloveskego jezyka i že istino v vremeni Svetoplugovej vlasti i v vremeni konca nezaležnosti slovenskej krajiny takože slovenskij jezyk dostaše gluboku ranu, iže ne je se Slovakam donynie izcelila v obleženiji vseličnih narodov. Krajina obače je mogla stratiti nezaležnost i Slovaci sut mogli se s'miešati i s'jediniti s vseličnimi narodami, no jih jezyk je mogol se uhraniti v svojej počatečnej krasotie, ašte ne sut otmietavali kalamos i paper. Ubo vsegda sut otmietavali se pripory, to sut daže medžu jedin kraj v'selivšimi Slovakami s'vady, kdie i v kojem sele imajut praviejšij, čistiejšij i starejšij dijalekt... Se jest ta vtora, iz nedostatka domačnih knig' posledujuča “polza”, že ne sut izhranili svoj počatečnij jezyk.”

Putprovoditelj jim potom ješte prosto opisaše težkosti i trud puti, iže jih ždut v sem kraji glavno zato, že tamo jest nedostatek obštinnih gospod' za putujuče ljudi iz dalekih i blizkih krajev, a je jim često treba prijeti proste jadanije v hudiejših domčekah. No Van Stiphout i Rene se ničego ne strahovaste, ubo bez sumnienija bieste uže postradale daže gorše veči i svojima očima hotieste poznati rečenij narod.

“V istinu, na puti nam je treba d'ržati domačnij obyčaj,” prod'lžaše jih putprovoditelj, “ubo kdie ne naideme nijaku drugu vazmožnost i bude tamo duhovnij, vnideme (22) do jego domu i budeme imati po stradaniji, ibo mnogi nas blagodietno vazmut (23) pod pokrov.”

“V sledie togo jeste sdie razširene štedrota i stranoljubije?” vaztazaše se Rene.

“Jeste,” otvietiše put'provoditelj, “i vierno byvajete duhovnim na veliku žalost. Bo za to, že činiut služby pravego k'rčmara (24), mnogi zablagodariut jim klevetami i zloslovnim ruganijem. A ašte skudejšie nalivajut, sypajut i v'metajut do vseličnej novej posudy, togda posetitelji (24) reptajut: Za kogo grabe i skupij jest, kogdaže ne imaje svoje nasledniky? No obače snaži se li duhovnij zaplatiti na čest (25) posetiteljam daže svojim grošem jadanije i pitije i na jedinkrat otdaje to, štože za takij čas je nagromadil ott'rganijem ot svojih ust', tako posetitelji govoriut: Uva, smotrite že (26) na epikurejca, v jakemže bogastviji žije. Istino imajut vse, štože si jih duša pytaje! Jest li to pravost? Sut li tako žili jih učitelji (27) Peter, Pavol i drugi?... My ne znajeme ni den ni noč i trudno rabotajeme v potie lica ot skorej junosti do nemožučej starosti, do sm'rti nam je treba rabotati jako skot, a ne glediejuč na to gorko-težko priobrešeme niešto do ust' i jedva nak'rmime svoje dieteta.”

I o tom vsem skoro izviestiste se Van Stiphout i Rene svojima očima, ibo kogdaže otidehu zajedno s putprovoditeljem iz T'rnavy, hočuč-nehočuč priidehu do takej družiny. Ubo v tom sele, kamo doidehu, bieše se diel prazdnik pijanstva, rvatev' (28) i raznej ljuti, jednim slovom veselije.

 


 

 

(продълженије из прошлеј статије)



“Такоже је был цензор,” отвѣтише путпроводитељ, “и учитељ вышејших ученијеј. Зашто не је съгласил с изданијем и не је поволил то, штоже јако ползне милостиво је поволила највышејша моч, је вазможно указати всим јего чином. Писатељ је отдал своје дѣло на оценѣније първѣје јему јако съплеменику. Но затоже је јему показавал множство великих, јавних и даже на първе възреније нејавних грешекъ, автор је си ју от њего вазјел и послал до Вѣны. Тамо не сут в њеј наишли нијаке грешкы и вратили јему ју с подписанијем: Вазможно издати... Тогда је си автор умыслил издати дѣло в јединакем градѣ, кдѣже је жил такоже речениј цензор, а тој быв о том извѣден, отбрал је рукописаније од книгътискника и вторијкрат го оценил. Јакоже јесм уже рекъл, различними аргументами је приведъл господство писатеља на своју страну и тако је досегнул, же дѣло не је было издане.”

“Се бы доказавало, или точнѣјшѣ он је својој интервенцијеј хотѣл доказати,” озвал је се Рене, “же в Вѣнѣ сут дѣло или неразумѣли и не сут познали јего вредност, или сут презрели го небрежно. Јакоже то је неразумѣније, сут вѣнски цензори неможучи, јакоже то је вториј сълучај, сут небрежни и такоже неможучи заступавати сан (1). А аште ли сут рукописаније даже добро презрели и познали јего вредност, то сут достојни имене вредитѣљев многих крајинъ, ибо поволени нечестни книгы дѣлајут крајине пакост (2)... Се бы се јавило из дѣланија цензора. Но он је се вазможно чул покорен (3), же јего първе оценѣније је было одбацене јако невѣрыдостојне.”

“Да је съдѣлал то уже ради чего-будь,” съказаше путпроводитељ “тој малиј примѣр јесм прирекъл – и могол бых приречти болше примѣров - да видита, же писати сдѣ, хоть бы нѣкто даже хотѣл, јест готове нештастије, убо таке дѣланије је сдѣ заплатене убого.”

“Цензорам и критикам книгъ – или уже изданих или ждајучих за обче изданије - је треба се отлично приготовити за таке заданије,” въмѣсил је се в беседу Ван Стипхоут. “Първѣје је им треба добро знати језыкы, јимиже сут написани книгы дани јим на оценѣније, подобно имати немале знаније о всем, штоже јесте съдържај и умышленије книгы и послеже судити честно без тајних умышленијеј. Сут повинни се всегда правити законом не кто, но што и јако автор пише и да оценивајут само дѣло, а не лице автора. Великиј блуд сут съдѣлали многи донынѣјши цензори, убо често книгу нѣјакего кривовѣрника, хоть не је имала религијскиј (4) съдържај, не сут поволили издати уже зато, же је ју написал кривовѣрник, а јако ли кдѣ-будь је была тајно издана, изнудили сут от господства забрану јеј читанија. Јеште болшиј блуд сут дѣлавали ти, иже нерадо съхваловали книгу автора, хоть је был јих религије, јакоже на всјакеј странице не је вазпоминал јих причет (1) и не је ваззывал (5) непрестано јих љубиме авторы. Таки бывши језуити љубиху се размышленија:

Тако глаголют  Лесси, Наваррус, Молина,
Васкуез, Цоваррувиас, Лопез;
Азор, Армилла, Сато, Медина,
Санхез, Силвеира, Гомез.

Точно таки размышленија и званија за правост въгледѣнијеј в книгах бѣху љубѣне језуитами. Ктоже държаше се јих, вазхвалиху го, а ктоже не, того писанија редко съхвалиху, аште бѣху цензори. Правда јест, же в обштину приходи много лукавих, безбожних и житељам и религији велми вредних книгъ. Таке книгы не је добре всјакому читати, убо нѣкоји легко въпадајут в грех, но потом јест трудно је направити. А всјако такоже из лукавих, нравам вредних книгъ обд‘ржиме често много ползы и зато не је треба всјакого хранити от њих. Подобно бы был злиј војин тој, иже бы отбѣгавал от врага и битевъ. И такоже се религија тим болше съјединиваје и укрепиваје, чим болше кривовѣрних и безвѣрних листијеј въставаје проти њеј. А аште сут даже си книгы ползни и потребни, то потом истино сут такоже ти, иже съдържајут много добрего. Јаке јесте мысљ и мнѣније у тѣх, иже говорют: Зашто сут книгы, зашто се труди тој, иже јих пише? Што добре је могло остати по наших предках без книгъ?... Нѣкоји народы се упокојут тим, же о њих пишут странни (6), а то јест вѣрно најжалостнѣјше. Ты јеси лично уже съказал, на јакуже велику жалкост јест Словакам, же не имајут својe книгы, ибо не знајут ни свој народ. И што јих језык, јих родна реч? Гадају, же је остала в краснеј початечнеј подобѣ. Реч всјакого народа украсивајут и разширивајут напримѣр такоже купија и други относы, съжитије друга с другом, заједне въселиваније; но таким дѣтељем (7) и за се относы такоже упадаје, когдаже до њеј вселични селски слова приходют. Книгы обаче хранют реч в правеј початечнеј подобѣ, довършивајут ју и таку украшену (8) разширивајут што најдалеје. Книгы събљудавајут (9) реч, да не изтлеје и не съблуди, и јакоже се јеј нѣшто таке сълучи, книгы ју очистивајут и приведут до початечнеј лепоты (10). Да сут примѣр в нашем времени Французи и Нѣмци. Обоји сут научили свој језык многи народы точно листијами и книгами!”

“В истину, за удържаније, разширеније и украшеније језыка не јест успѣшнѣјшиј прибор нежели каламос (11),”  отвѣтише путпроводитељ.  “Вѣрно, јакоже право говориш, кромѣ такего дѣтеља је једва другиј дајучиј подобниј успѣх, ибо штоже је обогда написане, пребуде долге време. Убо реч тѣх, иже не хочут жити таким дѣтељем, в теченији времене избываје из својего довършенија – и правдиво таки сут Словаци, да се вратиме немного к њим. Не буду говорити о инакостих, иже владајут в језыку различних славианких вѣтевъ јако сут Чехи, Полаки, Сърби, Корутанци (12), Винди (13), Черкези (14), Московчани, Далматинци, Хървати, Склавини (15), Славоквади (16) и тути Словаци, иже једини сут си ухранили початечне име Словака (17).

Не хочу ничего говорити о великем речовем (18) различији меджу вѣтвами једнего древа, но само о теј, иже јест тамо, каможе идеме и кдѣже уже јесме. Позорујте језык дијалектов меджу Словаками сего краја и наидете в всјакем селе другиј дијалект. Речениј автор је написал о том хуморне стихы (свободне преведѣније):

Ти, иже вежу бабылонску поставити хотѣху
и небо досегнути безсудниј цељ имаху,
бѣху Словаци, присегају на свој нос.
Бо казењ за ту безсудност,
у њих видиш на жалкост
језыка бабылонскиј всехаос.

Или такоже се (свободне преведѣније):

Камо мати речи словенскеј изчезнуше
тазајеш? Умреше, много јест тому летъ,
когдаже ју краљ Светиј-плуг заораше
коњем бѣлим, за којегоже крајину отдаше.

Светоплуг (19), јегоже јест описал в сих стихах овиј писатељ за подобност имене зве светим плугом, бѣше вѣрно последниј краљ Словаков, хоть по њем на краљовскиј престол уседнуше јеште јего сын Светобог, (20), но тому не бѣше дълго над чим владати (21), убо краљевство се разбише на нѣколико частиј.

О сем Светоплугови нѣкоји вугрецки писатељи съложиху пѣсњу, же бѣше предал крајину за бѣлего коња. Су неправду је написал такоже автор стихов не зато, же је вѣрил зломысељнему и неправдивему твърдѣнију Вугрецов, а да покаже на упаданије словескего језыка и же истино в времени Светоплуговеј власти и в времени конца незалежности словенскеј крајины такоже словенскиј језык досташе глубоку рану, иже не је се Словакам донынѣ изцелила в облеженији вселичних народов. Крајина обаче је могла стратити незалежност и Словаци сут могли се съмѣшати и съјединити с вселичними народами, но јих језык је могол се ухранити в својеј початечнеј красотѣ, аште не сут отмѣтавали каламос и папер. Убо всегда сут отмѣтавали се припоры, то сут даже меджу једин крај въселившими Словаками съвады, кдѣ и в којем селе имајут правѣјшиј, чистѣјшиј и старејшиј дијалект... Се јест та втора, из недостатка домачних книгъ последујуча “полза”, же не сут изхранили свој початечниј језык.”

Путпроводитељ јим потом јеште просто описаше тежкости и труд пути, иже јих ждут в сем краји главно зато, же тамо јест недостатек обштинних господъ за путујуче људи из далеких и близких крајев, а је јим често треба пријети просте јаданије в худѣјших домчеках. Но Ван Стипхоут и Рене се ничего не страховасте, убо без сумнѣнија бѣсте уже пострадале даже горше вечи и својима очима хотѣсте познати речениј народ.

“В истину, на пути нам је треба държати домачниј обычај,” продължаше јих путпроводитељ, “убо кдѣ не наидеме нијаку другу вазможност и буде тамо духовниј, внидеме (22) до јего дому и будеме имати по страданији, ибо многи нас благодѣтно вазмут (23) под покров.”

“В следѣ того јесте сдѣ разширене штедрота и странољубије?” вазтазаше се Рене.

“Јесте,” отвѣтише путъпроводитељ, “и вѣрно бывајете духовним на велику жалост. Бо за то, же чинют службы правего кърчмара (24), многи заблагодарют јим клеветами и злословним руганијем. А аште скудејшѣ наливајут, сыпајут и въметајут до вселичнеј новеј посуды, тогда посетитељи (24) рептајут: За кого грабе и скупиј јест, когдаже не имаје своје наследникы? Но обаче снажи се ли духовниј заплатити на чест (25) посетитељам даже својим грошем јаданије и питије и на јединкрат отдаје то, штоже за такиј час је нагромадил оттърганијем от својих устъ, тако посетитељи говорют: Ува, смотрите же (26) на епикурејца, в јакемже богаствији жије. Истино имајут все, штоже си јих душа пытаје! Јест ли то правост? Сут ли тако жили јих учитељи (27) Петер, Павол и други?... Мы не знајеме ни ден ни ноч и трудно работајеме в потѣ лица от скореј јуности до неможучеј старости, до смърти нам је треба работати јако скот, а не гледѣјуч на то горко-тежко приобрешеме нѣшто до устъ и једва накърмиме своје дѣтета.”

И о том всем скоро извѣстисте се Ван Стипхоут и Рене својима очима, ибо когдаже отидеху заједно с путпроводитељем из Търнавы, хочуч-нехочуч приидеху до такеј дружины. Убо в том селе, камо доидеху, бѣше се дѣл праздник пијанства, рватевъ (28) и разнеј љути, једним словом веселије.

 




Zapisky prevoditelja:

 

 

  1. san – stepenj v pričetie, napr. u c'rkvy imame sany: pop, kardinal, duhovnij, monah..., u vojinstvija general, vojin..., u učenija profesor, docent, doktor..., pričet – miesto v socijalnem redie, iže priobrešeme: po porodeniji, napr. dielatelj - kapitalista, rab – gospod...,svojim dielanijem, napr. dielatelj se može stati kapitalistom, a i opaky kapitalista se može stati dielateljem..., učenijem, svatboj...;
  2. pakost = slovianski škoda;
  3. čul se pokoren = čul se byti pokoren => pasivum; pokoriti => prošlij t'rpnij participij pokorenij, pokora => priložnik pokornij;
  4. religija – priložnik religijskij s'd'ržaj knigy, priložnik religijnij človiek;
  5. d.v. = zvati, zvu, zveš..., n.v. - prefix + zyvati, -zyvaju, -zyvaješ...;
  6. strannij = tuzij, divnij; englijski strange;
  7. dietelj = slovianski akt, čin;
  8. ukrasiti => prošlij t'rpnij participij ukrašenij, iz ukrasienij, bo imame eufonicke pravilo sie = še;
  9. st.sl. d.v. съблюсти, съблюдѫ, съблюдеши, n.v. блюсти, блюдѫ, блюдеши... = hraniti, braniti, (na)zirati, d'ržati... = > n.sl. d.v. s'bljudati, s'bljudaju, s'bljudaješ..., n.sl. n.v. s'bljudavati, s'bljudavaju, s'bljudavaješ; ne miešati s glagolami bluditi, s'bluditi; primier iz russkego jezyka: блюсти, блюду, блюдёшь; блюл, -а; несов., что (книжн.). Беречь, охранять. Б. порядок. Б. общие интересы., сов. со~, -юду, -юдёшь; -юдённый (-ён, -ена);
  10. lepota = slovianski krasota;
  11. kalamos = slovianski pero; starogrečske slovo кάλαμος, latinski calamus, arabski al-qalamu/qalamun;
  12. ilyrski Slovieni;
  13. Venedi - v vremeni napisanija knigy lužicki S'rbi ili severozapadni Slovieni, v starodavnem vremeni Slovieni;
  14. ne znaju kogo avtor mnieje;
  15. takože starodavne ime Slovienov; tretje ime jest Anti;
  16. niekoji malo znajemi i divni teorije govoriut, že germanski Kvadi (iz kovati, latinski Cuadi, biehu Slovieni, takože germanski Suebi – Slevi (iz U=L i B=V);
  17. avtor tim mysli ime Slaviana, t.j. Sloviena, no ni to ne jest pravda, ibo na konie 18. i 19. stoletija znajeme Slavoniju i ne znaju, jakože sut glagolili o sebie v tom vremeni ilyrski Slovieni;
  18. reč => priložnik rečovij, reka => priložnik rеčnij;
  19. Svetop'lk I. Moravskij bieše najslavniejšij knjez i/ili kralj Velikej Moravy v godinah 871-894 i pred godinoj 871 zajedno s ujcem Rastislavom, ili točniejše Svetop'lk bieše miestod'ržitelj Nitranskego knjezevstva; o Rastislavie vidi članek o dvu svetu bratu. Svetoplug ne je pravo, ubo plug je zemjedielateljskij pripor ne dostojen za ime knjeza. O Svetop'lke bieše često pisane v starodrevnih letopisanijah franskih i vugreckih i imajeme o njem niekoliko poučimih poviestij;
  20. Mojmir II. i Svetop'lk II. Moravskij bieste starejšij i mladiejšij syn Svetop'lka I. Po sm'rti otca v godine 894 radi prestola vojevaste brata proti sebie. V godinah 906/907 bieste oba ili m'rtve ili bez moči i Velika Morava izčeznuše iz mapy; velmi dostojna internetova stranica o Velikej Moravie jest www.moraviamagna.cz;
  21. st.sl. власти, владѫ, владеши...rovnij princip prevedienija korennego s'glasnego “s” na “d” jako v zapiske 9);
  22. st.sl. въниcти, вънидѫ, внидеши... s eufonickim “n”. Se “n” jest naprimier i v českih Letopisanijah Dalimila iz počatka 14. stoletija i daže v slovenskih Dobšinskego prostonarodnih poviestah iz 19. stoletija; iz v'isti jest vazniklo slovenske vojsť; Daleje, jako li nam je treba d'ržati princip prevedienija korennego s'glasnego “s” na “d”, iže jest v zapiskah 9) i 21), tako logično ot st.sl. иcти jest idti, jakože daje slovianski slovnik;
  23. st. sl. възѧти, възьмѫ, възьмеши...; n.sl. d.v. vazeti, vazmu, vazmeš...; slovianki d.v. vzеti, vozmu, vozmeš... jest OK; no n.sl. n.v. za ovtorne dielanije vazimati, vazimaju, vazimaješ... jest nemnogo divne, lučše je nam koristiti slovo brati za slovo vazimati, no obače v niekojih s'lučajah to ne dielaje problem, napr. n.v. prijeti i priimati;
  24. slovnik slovianski daje krčma za gospodu; pytaje se analogično s českim gospodskij, no st.sl. i n.sl. gospodskij ne jest na različije od českego hospodský ot hospody/gospody, no ot gospod. Dobri synonymy sut gostinica za gospodu/k'rčmu i gostinskij za k'rčmara. Hotj slovo gost јест vazmožno germanskе, jest v vsjakom s'vremennem slovienskem jezyke ovoj ili ovoj podobie. Bližejšе informacije o etymologiji slova krčma vidi napr. v Nejstarší česká terminologie pivovarnická, Dagmar Chytková, http://is.muni.cz/th/179578/ff_b/. Radi interesa v rumunskеm jezyke jest takože cârciumar;
  25. noun čest/чьсть = honor, adj. čestivij/чьстивъ, čestnij/чьстьнъ; noun čast/чѧсть = part, аdj. častinij/чѧстьнъ = partial; аdj. čestij/чѧстъ, adv. često/чѧсто = often, frequent(ly);
  26. „že” jako častica radi usilenija obyčajno glagola;
  27. st.sl. прѣдътеча = foreflow;
  28. st.sl. pъватва, ръвати се, iz tego česke rvačka, rvát se a slovenske ruvačka, ruvať sa.