NAJČITAJEME ČLANKY

Меджусловјански, уметны језык или природны?

В дискусијах о меджусловјанском често изјавјајут се различни подходы до истинного характера сего језыка. Погледы сут различни, але главном поделом јест несумненно квестија, јест ли меджусловјански уметным или природным језыком. Или, кто ве, може јешче иночим?

Меджу уметными и природными језыками сут некоје важне разлики. Главноју разликоју јест очевидно то, же природни језыки сут повстали чрез веки на основе органичного развитьја старших језыков и наречеј, иными словами, сама историја је их изтворила. Из другој страны, уметни језыки сут работоју једного или вечеј анонимных или неанонимных авторов. Та разлика јест базоју другој значијучеј разлики: уметни језыки из дефиницији сут изтворьени с специфичном цельем пред очами. Тој цель може быти различны: на приклад, за меджународну комуникацију, за тајну комуникацију с иными, за пријемность самого автора, за илустрованьје некојеј фиктивној културы или за реализацију некакого лингвистичного помысла.

Граница меджу уметными и природными језыками не јест всегда видима. Многи льуди од часа до часа в својих родных језыках користајут слова, которе сами сут измыслили. То очевидно не значи, же ти језыки сут уметни, хоть причиньа, же содржујут уметне елементы. Такоже о множинстве стандардизованых (официалных, администрацијных) језыков можно поведети, же были уметно или полууметно сбудовани на основе местных или регионалных вариантов, и же некака организација регулује и редагује граматику и словник. Але значи ли то, же сам језык јест уметны? Очевидно, же не! Хоть на скали меджу природными и уметными језыками саморазумно находи се ближеј сих последных неж неписаны местны диалект. Из другој страны принајменеј једин уметны језык быстро развива се в природны језык: есперанто јест уж материнским језыком соток льуди и благодареч великој сполечности користников развива се далеј как природны језык. Третьим интересным падом сут реконструкције изумрелых језыков, на приклад праиндоевропејского или прасловјанского, ибо уверенно ничо из них нам не остало и всьака можлива реконструкција има хипотетичны характер. Сами језыки, јестли вообче сут истновали, не были уметными језыками; але их реконструкције, которе сут работоју једного или вечеј авторов, уж множеј.

Јестли хочемо очркнути, јест ли меджусловјански језык уметны или природны, треба нам прво установити, чо јест меджусловјански. Представју неколико разных погледов на ту квестију, начинајуч од аргументов за уметны језык.

Поглед 1 – Уметны језык

Мы с целоју групоју работамо над меджусловјанским од лет, јесмо написали целу граматику од основ, целы час искамо или творимо слова к словнику... Иными словами, мы јесмо авторами. Пред тым, не было ни «Словианского» ни «Новословѣнского», хоть были ини пројекты уметных словјанских меджујезыков, котори такоже имели својих авторов. Ниједин из них когда-будь не је имел говорительев за которых то был матерински језык. Конклузија затом јест проста: меджусловјански полни все условја абы квалификовати го сред уметных језыков.

Уметни језыки различајут се од природных тым, же имајут цель. Тој цель такоже јест главноју базоју за категоризацију уметных језыков. Ранеј јесм поделил уметне језыки на шесть категориј:

  1. Меджународни помочни језыки - језыки имајучи служити комуникацији меджу льудьми из разных народов, често в форме простого, неутралного језыка, которы намерьа стати универсалным вторым језыком за всех.
  2. Концептуални језыки - експериментални језыки, котори базујут се на некојеј филозофији или на некојем лингвистичном принципе.
  3. Артистични језыки - створьени за фиктивне светы, за красивость језыка или за саму пријемность творьеньја.
  4. Језыки створьени за специалне целье - на приклад тајни језыки, литургични језыки, језыки за комуникацију с зверьами или с алиенами, језыки до образованьја.
  5. Научне реконструкције прајезыков.
  6. Запројектоване стандардизације за близко спокровјене групы диалектов.

Смотријмо сејчас каки јест цель в паде меджусловјанского. Чо јест интересно, меджусловјански има характерестики всех шести категориј! Издаје се, же најсилнеј належи до првој групы, точно до подгрупы т.зв. зоналных језыков: помочни језыки, котори имајут служити до комуникацији сред говорительев једној језыковој фамилији, в нашем случају словјанској. Але то не јест все. Меджусловјански такоже поседа изразны елемент експерименталности: јест ли можливо творьеньје језыка, которы буде разумливы за близко всех Словјанов без никакој попредньеј науки?

Кроме того, меджусловјански можно уважати за хипотетичны језык, именно за тој језык, которы находи се на самој средине словјанској групы. И та идеја приближа го такоже до подкатегорији артистичных језыков, т.зв. алтернативных језыков: чо было бы, јестли бы прасловјански нигда не разпадла се в различне језыки? Наконец меджусловјански има јешче једин вторны цель: служеньје как инструмент до науки.

А то јешче не јест все, ибо меджусловјански такоже содржује много елементов характеристичных за категорије 5 и 6, и те две категорије генерално сут уважане за природне или принајменеј близко природне. Зависно од подхода, меджусловјански језык може быти крајно подобны до прасловјанского или староцрковнословјанского и вси меджусловјански пројекты навезајут в вечеј или в менејшеј мере до них, так же спокојно можно их называти сучасными изданьјами того прајезыка. В процесе сбираньја слов реконструкција праформ изигрыва важну ролу и методы сут таки сами как в случају реконструованьја прајезыка. Мимоходом, методы такоже сут подобни или даже идентични до последној категорији, запројектованых стандардизациј за близко спокровјене групы диалектов. И тым сближамо се до второго погледа.

Поглед 2 – Покрывны језык

Согласно речников сего погледа, не јест то со всем правда, же меджусловјански не јест ничијим материнским језыком. Противно, их мненьјем вси словјански језыки сут в истинности наречјами једного всесловјанского језыка. Да, они радеј называли бы го «словјански» или «всесловјански» вместо «меджусловјански», але то не изкльуча, же то сут једино разне назвы того самого језыка. Саморазумно тој језык јест много хетерогенны, але истнује!

Изсловил тој поглед велики панславист Матија Мајар-Зильски: «Стари Греки сут говорили и писали в четырех наречјах, але целы час имели сам једин гречски језык и само једно гречско словство. Многи днешньи изображени народы, на пример: Французи, Италијани, Англијци и Немци имајут вечеј, различнејших наречеј и поднаречеј неж мы Словјани, и једнакже имајут толико по једин книжевны језык. Чо у иных народов је можливо, чо у них заправду истнује, бых не ведел, за чо имело быти неможливо једино у нас, Словјанов?»

Једни бы уважали, же тој језык јест и всегда был, треба го једино јешче описати. Други говоријут, же тој книжевны језык истнује уж од давна, именно в форме црковнословјанского. Всекако, многи учени чрез веки сут пробовали стандардизовати, формализовати или модернизовати тој всесловјански језык. При том великоју разликоју с уметными језыками јест то, же они со всем ничего не измыслили, але изкльучително базовали се на истнујучем уж материале, често вводијуч једино мале измены.

Истнујут природни језыки, котори сут повстали в тојже сам способ. Дам два приклады: новохебрејски, которы изтворил Елиезер Бен-Јехуда на основе старохебрејского и которы ныне јест официалным језыком Израела; и Rumantsch Grischun, уметну стандардизацију Хајнриха Шмида за реторомански језык на основе многих хетерогенных диалектов. Хоть ти језыки, в противности до природных, имајут автора, сејчас никто не сумнева их природности.

Реторомански в версији Шмида јест т.зв. Dachsprache («покрывны језык»), језыком свезујучим различне диалекты из диалектового континуум, котори даже могут быти взајемно неразумливи. Прикладов јест вечеј: арабски, гречски, немечски и италијански. Согласно того самого принципа, словјански језык јест повинен служити како покрывны језык за все различне диалекты, од срболужичских до булгарских, од словенских до беларусских.

Треба ту јешче додати, же квестија језык/диалект јест тако проблематична, же днесь језыкознавци неохотно користајут слово «диалект». Как јест видимо в падах слезского и кашубского односно польского, србского, хрватского, босньачского и чрногорского односно србохрватского, русинского односно украјинского и т.д., та дискусија всегда јест обременьена емоцијами и политичностьју. Але кто је поведел, же вси језыки имајут были на томже самом, хоризонталном уравньу? Изкльуча ли узнаваньје слезского језыка јего приналежность до польского? А јестли не, изкльуча ли истнованьје польского језыка истнованьје словјанского језыка? В наших часах таки поделы не сут уж тако прости: ныне имамо наречја, регионалне језыки, стандардове језыки, многоцентричне језыки, покрывне језыки, диасистемы и много иных вариантов. Тако, как называмо србохрватски диасистемом, можно казати, же словјански такоже јест једным великим диасистемом регионалных вариантов и проходных наречеј. Идуч драгоју тој логики, словјански в какој-будь форме јест крајном прикладом покрывного и једночасно многоцентричного језыка.

Поглед 3 – Пиджин

Третьи подход не преча, же меджусловјански не јест ничијим родным језыком, але без обзира на то тврди, же такоже не јест уметным језыком. Ибо чо? Јестли чо-будь различа уметне језыки од природных, јест то факт, же всьаки уметны језык из дефиницији има автора, чего вообче не можно сказати о меджусловјанском. Да, были льуди, котори с вечим или менејшим успехом попробовали описати меджусловјанску граматику, але в истинности тој језык был истновал в реалном свете уж долго. Одкуд сут разни словјански народы, сут такоже меджусловјански контакты: чрез тргованьје, чрез многораких Словјанов живучих в једном регионе, в сучасности такоже чрез то, же Словјани из различных народов сустречајут се в Интернете. В теченьју веков ти Словјани сут научили се поразумевати се с собоју, често послугујуч се упрошченоју версију властных језыков с домешкоју елементов из језыков својих разговорных партнеров. Иными словами: меджусловјански чрез те веки је был неформалным але истнујучим феноменом.

Такове језыки называмо пиджинами и в принципе то сут импровизовани језыки сред льуди, котори со всем не разумејут својих взајемных језыков. Правда, најчестеј сут повстали в колониалных околностьах с уделом со всем неспокровјеных језыков, але јест ли то тврдо условје? За чо Централна Европа не може имети својих пиджинов? В всьаком паде, различне формы меджусловјанского сут истновали в тој чести света од веков. И все равно, можно ли их назвати пиджинами или не, они с пиджинами делијут много обчих характеристик, меджу другими, же не имајут ни сталој граматики ни тврдых правил.

Конклузија

Сејчас пытаньје очевидно звучи: которы из тех погледов има највечеј правду? На жалость нема једнозначној одповеди на то пытаньје. Все зависи од точки зреньја, а как се говори, точка зреньја зависи од точки седеньја. Кто вери, же Словјани сут једным великим народом, правдоподобно такоже види словјански как једин природны језык. Ја из властного изкушеньја језыкотворительа могу казати, же процес одкрываньја меджусловјанского јест нечим целком другим неж творьеньје или измысльеньје уметных језыков. Да, јесм написал честь граматики и много текстов в/о меджусловјанском, але мимо того не чују се автором језыка – так само, как писатель русској граматики или польского словника не јест автором ни русского ни польского језыка. Мојим мненьјем меджусловјански јест всем в једном: стары импровизованы језык користаны чрез обычных льуди и такоже различни пројекты к модернизацији староцрковнословјанского или к изтворьеньју всесловјанского језыка чрез авторов из многих разных крајев.

Как јесм написал в введеньју, не јест тако, же језык јест або природны або уметны. Всьаки природны језык содржује в собе уметне елементы, а всьаки уметны језык елементы природности. Затом всьаки језык находи се негде на скале меджу двема крајностьами.

Ја видим меджусловјански пред всем как једну велику купу слов и граматичных елементов из всех словјанских језыков, котору мы једино анализујемо и изсред которој мы громадимо те вечи, которе сут разумливе за максималну коликость Словјанов. Да, можно бы даже казати, же меджусловјански со всем не јест језыком, једино составом орудеј до подменьеньја природных језыков. Але то не была бы цела правда, тому же меджусловјански можно равно добро користати как полны језык. И тој језык јест мешаниноју елементов из всех словјанских језыков, котора јест тако само словјанска, как мешанина елементов из британского и американского англијского јест англијска. Не пишемо правил и не наказујемо льудьам чо имајут делати и чего им не дозвальамо делати. Једино советујемо чо можно делати, абы писати и говорити, как то мудро называл Мајар-Зильски, «взајемно».

(MS)

poneděljek, 19. August 2019

PARTNERI

NAŠ PROJEKT




BESEDUJTE S NAMI NA FACEBOOKU

TECHNIČSKA OBSLUGA

PUBLIKOVANJE ČLANKOV