NAJČITAJEME ČLANKY

Заложеньја за меджусловјански језык

Много деје се на меджусловјанском фронте. Јешче два лета тому назад имесмо три одделне језычне пројекты: Словјански, Словиоски и Новословѣнски. После успешного сливаньја првых дву, ныне остали сут два пројекты, котори целы час сут в полным движеньју. Интересно, же сејчас процес не одигрываје се драгоју сведомого сливаньја граматик и словников. Вместо того, повстаньје једној обчеј сполечности јест причинило поступне сближаньје. Благодареч обустранној доброј воли и безпрерывној дискусији разлики меджу словјанским и новословѣнским помалу сменшајут се. Јест ли затом надеја, же словјански и новословѣнски срастут се јешче множеј, до такого ступньа, же можно буде то назвати сјединьеньје?

 

Никто того не знаје, але некоји сред наших користников изглашајут мненьје, же добро было бы трудити в тој смер. Не толико за то, же никому не сут потребни два одделни сыстеми котори в принципе делајут то само, але такоже за то, же бытьје дву стандардов јест замешајуче за льуди, котори хочут се учити. Ибо не всьака особа учи се паметајуч правила; сут такоже льуди, котори учет се читајуч тексты.

Драга к компромису

Недавно јесмо много дискутовали о особных елементах, на приклад о кончинах разказников и придавников. Таки подход може некогда вести к доброму резултату, але имаје недостатки. Често в таких дискусијах доминујут особни вкусы и мненьја, падајут разни дики помыслы и легко трати се из ока вечи образ. Сут такоже ини можни подходы, на приклад, тупо говореч: «Возмимо твоје глаголы и моје именники». Але таке тргованьје очевидно не чини доброго језыка. Противно, јест ризико, же новы језык буде лоши неж два попредньи! Првы подход јест премедлы, вторы јест пребыстры, а оба водет к неконсистенцији. Меджусловјански је повинен быти не толико компромис меджу словјанском и новословѣнском, але пред всем компромис меджу природными језыками.

Изходжу из предположеньја, же всьаки добры уметны језык начинаје се од доброго пројектованьја. Почеткујучи језыкотворители често начинајут од числ, табелов или речень, а нечо выше изкушени језыкотворители знајут уж, же треба прво разработати фонологију. Але правда јест, же даже тогда јест шанс, же језык буде пуста скорлупа. Ибо на основе чего избираје се звуки, буквы, слова и кончины? Ако ли хоче се правилно створити језык, треба всегда начети од принципов пројектованьја. То јест фундамент всьакој архитектуры. Когда будује се дом, не начинаје се од ступенишчја или од двери, начинаје се од плана и потом од фундаментов! Треба затом прво формуловати принципы пројектованьја, а те принципы устанавјаје цель.

Обчи цель, разни подходы

Мысльу, же словјански и новословѣнски сут согласни односно главного цельа меджусловјанского језыка: максимална разумливость за Словјанов. Јест такоже вторны цель: же бы језык был легко учимы и користимы.

Како реализовати те целье? Ту објавјајут се разлики меджу нашими подходами. Принципы словјанского сут објасньени в деталах.1 Кратко говореч: словјански јест опрошчены модел, составјены из елементов јествујучих во всех живых словјанских језыках или в множинстве, при чем консистенција досегаје се посредством етымологичној правилности в одношеньју к прасловјанскому језыку. Принципы пројектованьја новословѣнского не сут ближеј описани, але на јеј страницах находет се некоје указаньја в добром смере: «Пројект новословѣнскего језыка јест научна формализација такеј универзалнеј словѣнскеј речи» и далеј: «Новословѣнски језык јест студиа, којаже бы была подоба кыриллометходијскего старословѣнскехо језыка, ако ли бы он јест непрестано растл след живих народних језыков и абсорбовал јест ровне дѣјанија, јакеже сут имали живи народни језыкы».2

В једном реченьју, словјански јест сынтеза живых словјанских језыков на основе того, чо делаје множинство, упрошчена колико можно без утраты природности, а новословѣнски јест продолженьје староцрковнословјанского језыка, модернизоване и опрошчене на основе живых језыков. Кльучове слово јест «множинство» за словјански, «старословјански» за новословѣнски. В обу падах рольу играјут такоже елементы природного развитьја, живых језыков и опрошченьја.

Сынтеза

Ако ли искаје се сынтезу меджу ними, треба прво позрети на те принципы и најдти баланс меджу трема полусами: <тт>прајезык <> множинство живых језыков <> опрошченьје. Пред введеньјем опрошчень треба нам прво познати, чо опростимо, затом начнимо од првых дву. Иззов јест изразны: страна словјанского повинна јест узнати, же даже архаизмы и развезаньја, суче једино в меншинстве језыков, једнакже могут быти разумливе такоже за осталых, а страна новословѣнского повинна јест пријети, же решеньје множинства живых језыков такоже јест важне. Једно можне решеньје јест:

  • ако СЦС и множинство сут сугласни, никака дискусија не буде потребна;
  • ако развезаньје СЦС јест живе в значном меншинстве, може изиграти под условјем, же не јест премного шкодливе за решту;
  • ако противность меджу СЦС и множинством јест много остра, можемо дискутовати чо јест лепше, или евентуално предлагати обе опције;
  • ако развезаньје СЦС јест изумрело или прожило једино в малој меншинстве, следимо множинству.

Гласованьје в словјанском

Појетьја «множинство» и «меншинство» сут очевидно много абстракцијне. Звласте в груповых пројектах крајно важне сут објективне критерија, инако дискусије о том, чо јест лепше и кто чо хоче не имајут коньца. Ако ли числимо коликость говорительев, можемо сместа одметати целу идеју меджусловјанского језыка и адоптовати русски. Из ведомых причин то не јест мудре развезаньје. За то словјански јест избрал други подход: сыстем гласованьја. Смысл того сыстема јест подел словјанских језыков на основе покровности в три групы, а каждој групы в две подгрупы. Всье групы и подгрупы важет се равно. Вслед того, русски и польски имајут по 1 глас (не за то, же имајут најмного говорительев, але за то, же сут подгрупы), а украјински, белорусски, чесски, словачски, словенски, србохрватски, македонски и булгарски имајут по 0,5 гласа. Језыки имајучи менеј неж милион говорительев не гласујут, чо такоже изкльучаје изумреле језыки. В том сыстеме, множинство значи: вечеј неж три гласы. Из дефиниције изигрываје развезаньје, которе јествује минимално в четырех (из шести) подгрупах. «Значне меншинство» генерално дефиниује се как 2-3 гласы. Имајемо изкушеньје, же тој подел даваје в обче справедливе резултаты.

После шести лет работы могу поведети, же сам сыстем јест добры, але лгал бых пишуч же не имаје недостатков. Знајемо уж, же сред језыков често творет се северне «коалиције» (взходнословјански-польски, западнословјански-белорусски-украјински), которе честеј победајут над јужнословјанским неж одвратно. Може то само в собе не јест несправедливе, тому же словенски и србохрватски сут нечо далеј одплывали од првовзора неж решта; једнакже, ако ли хочемо, же јужни Словјани разумејут меджусловјански тако само добро, како други, треба како-будь кориговати ту ситуацију.

Други недостаток јест факт, же језыки с менеј неж милион говорительами не имајут гласа. Оногда то решеньје беше подјете из практичных причин: словники и граматики тех језыков беху мало доступни, поискиваньје слов в 10 словниках јест уж много работы, а всьак ти мали језыки не сделали бы великој разлики. Једнакже срболужичски јест совсем независна подгрупа и заслужује специалну увагу; може на приклад быти доказом, же некака характеристика јествује в западнословјанском. Кроме того, Срболужичани редко знајут другого словјанского језыка. Такоже русински имаје специалне ценности: тој језык јест взходнословјански, але дели многе характеристики с западными и јужными језыками. Јест то језык близко милиона льуди, которы находи се најмного на средишчју из всех.

А третьа веч: тој сыстем совсем не имаје свези с етымологију. В словјанском обовезује неписаны принцип, же в паде сумненьја етымологија имаје предность, але то јест всье.

Гласованьје с уделом старословјанского и малых језыков

Јасно јест, же в новом сыстеме старословјански повинен јест играти важну рольу. Затом треба му приделити гласы. Виджу к тому разне можности. Ако ли закладајемо, же старословјански буде имети половину гласов, тогда из модернизације ничо не буде: достачило бы, же бы једин једины језык делил с ним характеристику. Из другој страны, ако ли старословјански имел бы пол гласа или даже једин глас, могл бы в најлепшим паде функционовати како арбитер, але кроме того великој разлики бы не сделал. За то мојим мненьјем најлогичны был бы избор за два гласы – толикоже само как једна цела група. В таком паде старословјански потребује подпор једној групы (на приклад јужнословјанској) + једного јединого језыка, же бы творил солидне множинство. А в паде убеджајучего множинства живых језыков, ти последни изигрывајут.

Тому же староцрковнословјански носи в собе некоје характеристики много специфичне за булгарско-македонску подгрупу, старословјански треба разделити на староцрковнословјански и прасловјански. При том треба помнети, же староцрковнословјански в принципе беше много близки прасловјанскому и оба језыки истно были бы взајемно разумливи, але такоже содрживаше елементы, котори различаху го од всех осталых местных наречиј.

Ако ли будујемо новы сыстем гласованьја, имајемо такоже можность вкльученьја језыков, котори ранеј в словјанском не гласоваху. Скажимо, же горносрбски, долносрбски, русински и кашубски достанут по 0,25 гласа. В таком паде треба нам поправити баланс меджу групами, же бы подел меджу западно-, взходно- и јужнословјанском был равны. Предлагам следујучи модел, в котором всьака ветва имаје 2,5 гласа (заједно 10 гласов):

Старословјански Прасловјански 1,25
Староцрковнословјански 1,25
Взходнословјански Русски 1,0
Рутенска група Белорусски 0,5
Украјински 0,75
Русински 0,25
Западнословјански Лехитска група Польски 0,75
Кашубски 0,25
Срболужичска група Долносрбски 0,25
Горносрбски 0,25
Чехословачска група Чесски 0,5
Словачски 0,5
Јужнословјански Јужно-западна група Словенски 0,5
Хрватски 0,5
Србски 0,5
Јужно-взходна група Македонски 0,5
Булгарски 0,5

Ефекты

Очевидно таки разширьены сыстем гласованьја не буде потребны к творьеньју словника, ибо онде можно даже додати всье слова из старословјанского; категоризација одбываје се с помочју уравньев. Не, сыстем односи се пред всем к подјетьја решень за граматику и фонологију. На приклад:

  • дејајеш <> делаш: обе опције имајут 5 гласов, прва имаје вечеј говорительев → -аје- изигрываје
  • е ≠ ѣ (5,5), е = ѣ (3), е ≈ ѣ (1,5) → различајемо меджу е и ѣ
  • ъ > о (3,75), ъ (3), е (2,25), а (1) → о изигрываје
  • ть > ч (3), ц (2,5), ть/ћ (2,25), шт (1,75), кј (0,5) → ч
  • кость (6,75), кост (3,25) → кость изигрываје
  • без двојственого числа (6,5 – 270 млн. говорительев), с двојственым числом (3,5 – 2 млн. говорительев) → без двојины
  • имперфект/аорист/перфект (5), просты прошлы час (5) → додати имперфект с предупредженьјем
  • разказники проси/неси (7,25), прось/несь (2,75) → проси! неси!
  • придавники м.: -ы/-и (7,5), (2,5); без (5,5) → -ы/-и
  • придавники ж.: (6), -аја (4) →
  • придавники ср.: -оје (4), (3,5), (2,5) → без контракције, изигрываје
И так далеј. В тојже способ аутоматично будује се природны компромис меджу старом и новом, множинством и меншинством, словјанском и новословѣнском.

А чо с опрошченьјем?

Вышеј описаны сыстем даваје првовзор, але не разрешаје в квестијах опрошченьја. Опрошченьје јест много сложена веч, за котору тежко установити каке-будь објективне критерија. Често бываје, же опрошченьје за једного значи отеженьје за другого, а чо јест просте такоже зависи од особы и средства. Ја мысльу, же треба начети од сьего, же быхмо не подходили до квестије в категоријах «добро» или «зло», а вместо того обычно гледали на разне опције тако како сут, не како имајут быти. На приклад, е и ѣ за Русов, Словенцев и Србов звучет једнакоже, за Украјинцев и Хрватов инако, за Польаков и Булгаров негда сьак, негда онак. Такоже само, т и ть на севере различајут се, на југе звучит идентично. Иными словами: кость и дѣлати сут еластични првовзоры, кост и делати сут флаворизације или опрошченьја. Кто може и хоче, нехај пише полну версију, кто не може или не хоче, нехај опрашчаје.

К опрошченьју граматики мојим мненьјем најлепше развезаньје сут разне опције: једна проста и регуларна, једна научна и неопрошчена (или легко опрошчена). Важно, же бы принајменеј научна граматика имела научну фонологију, ибо не виджу ценности научној граматики с опрошченоју фонологију. Опрошчене правописаньје снова јест ины проблем. Але как написал јесм, то уж јест целком ина сказка.

subota, 25. Maj 2019

PARTNERI

NAŠ PROJEKT




BESEDUJTE S NAMI NA FACEBOOKU

TECHNIČSKA OBSLUGA

PUBLIKOVANJE ČLANKOV