Psihologične reakcije na Esperanto

Details
Kategorija: NAUKA - TEHNIKA
Datum: Petek, 09 November 2012 18:25
Čitanja: 30921

Slědujųča statija, napisana od Claude'a Pirona (1931-2008), izjavila sę prvy raz v sredině 80-tyh lět v francuzskojęzyčnoj seriji «Documents sur l'espéranto». Anglijski prevod od Williama Aulda byl publikovany v 1995 godě v anglijskojęzyčnoj seriji. Nyněšnji medžuslovjanski tekst jest prevod toj něčo skračenoj anglijskoj versiji. Hoť statija piše o Esperantě, ona sodržuje mnoge elementy, kotore takože imajųt značenije za druge umětne języki, vključajųč medžuslovjanski.

1. Različne reakcije

Za psihologa, kotory raziskuje reakcije na slovo «Esperanto», dvě veči směsta sųt jasne: velika čęsť ljudij prizvanyh, že by dali svoje mněnije, imajųt o nim mnogo do govorjenija; i za nih sųt očevidne, v mnogih padah daže podavajųt je spontanično, razne založenija protivne verifikovajemoj realnosti, na priklad: «nikto nigdě ne napisal knigų bezposrednjo na Esperanto», «nemaje dětij imajųčih go kako materski język», i t.d. Take ubědženija dobro ilustruje pismo od čitatelja Petera Wellsa iz Singapora v magazině Time:

Esperanto ne imaje ni kulturnų istorijų, ni vlastnų originalnų literaturų, ni jednojęzyčnyh govoriteljev ili daže govoriteljev, za kotoryh jest prvy język. (Wells, 1987)

Kromě togo, u mnogih iz izpytanyh ljudij vidi sę vsjake objavy emocionalnoj povęzanosti. Někoji reagujųt entuziastično, fanatično. Ale u množinstva reakcije sųt patronizujųče, kako Esperanto bylo by něco samorazumno dětinskogo. Izpytana osoba dokazuje jasno, že do Esperanta ne možno podhoditi seriozno, a jegov ton jest polny prezrěnija, ironiji ili humorističnoj poblažlivosti v odnošeniju k «naivnym dušam», kotore zajmajųt sę nim. Ako li raziskivatelj, že by dostal kontrolnų reakcijų za sravnjenije, pytaje tojže osobě o podobnom mněniju odnosno języka bolgarskogo ili indonezskogo, on dostaje so vsěm iny odgovor. Togda ona meněj ili vęčej črez minutų, vpolno neutralnym tonom glasa, razskazuje vse, čo može o nih povědati... obyčno, že ne znaje ničego.

Kontrast jest udivjajųči, osoblivo kogda testuje sę znanije posredstvom točnyh pytanij o literaturě, geografiji, bogatstvě izražanija i t.d. Směsta stavaje jasno, že vpečętljenija razpytyvanogo o Esperantě sųt bliz vpolno zablųdne, veljmi množej neželi te malenke kųski znanija iztęgnene o kontrolnyh językah. Za čo v jednom padě on jest svědomy o svojej nekompetenciji, a v drugom už ne?

Predpoložitelno na języki kako bolgarski i indonezski poględaje sę kako něčo, čo nalěži k oblasti faktov, ale v padě Esperanta čuje sę, že jest predloženije. Pred faktami ljudi klanjajųt sę; imajųč dělo s predloženijem čujųt, že treba odgovoriti «da» ili «ne», a potom obraniti tų točkų zrěnija. Ale za čo mysli sę, že Esperanto ne nalěži k oblasti faktov? I za čo reakcije čęsto sųt tako emocionalne? To, že ta emocionalna povęzanosť ne jest obmedžena v granicah osobnyh razgovorov, dokazuje slědujųči citat iz statiji o naukě latinskogo języka, napisanoj neutralnym i informativnym tonom kromě jednogo fragmenta:

Ubo slava latinskomu, a von s esperantom, tym směsom smrdęčim umětnostjų i izdanojų nadějejų! (G.P., 1985)

To rěčenije, nesvęzano s ostatkom teksta, izdavaje sę emocionalny izbuh, neočekivano vzkipujųči iz nevědomyh glųbin. Za čo?

2. Obranne mehanizmy

Izpovědi o Esperantě ili šeršej oblasti medžunarodnoj komunikaciji, kotore možno legko sobrati prizyvajųč ljudij, že by izrazili sę svobodno o predmetě, ili kotore sųt predstavjane na oficialnyh sųstrěčah posvęčenyh toj kvestiji, okazujųt sę harakterizovane funkcionovanijem tako zvanyh «obrannyh mehanizmov»: taktik, kotore organizujemo nesvědomo, že byhmo izběgli konfrontacijų s realnostjų, kotorų pojmajemo kako grozna (Anna Freud, 1937). Někoje priklady:

a) Odvrganije

K Esperantu podhodi sę, kako by so vsěm ne jestvoval v situacijah, kogda logično bylo by vzjęti go pod uvagų. Na priklad tom «Le Langage» v enciklopedičnoj seriji «La Pléiade» (Martinet, 1968), sodržajųč 1525 stranic o vsem, od slangov i pidžinov do prevodženija i afaziji, ne imaje nijedinogo opisa, daže nijedinogo paragrafa, o udivjajųčim fenomeně, že język, stolětije tomu nazad znany samo jednoj jedinoj osobě, nyně jest koristany na celom světě. Tako samo, izkušenije s Esperantom jako konferencijny język jest značno: v 1986 godě ne bylo nijednogo dnja, kogda ne bylo ni kongresa, ni sųstrěči, ni medžunarodnogo sjezda gdě-bųď na světě, na kotorom Esperanto byl rabotči język. Kogda na priklad Organizacija Sjedinjenyh Narodov dělaje detaljovanų analizų problemov języčnoj komunikaciji, razvažanije togo izkušenija imalo by smysl, daže ako li razslědovanije končilo by sę odmetanijem iz izraznyh razlogov. Ale tako ne děje sę. (King i in., 1977; Allen i in., 1980; Piron, 1980).

Daže językoznavec, razględajųč točno toj rod komunikaciji, kotory vsjakodenno realizuje Esperanto, podhodi k toj kvestiji, kako by togo izkušenija so vsěm nikogda ne bylo:

V hvili, kogda ekonomi rabotajųt nad občejų Evrovalutojų, za čo ne byhmo poprobovali stvoriti Evrojęzyk? (Lord, 1974, str. 40)

Kogda industrialist imaje problem s produkcijų, prva jegova reakcija jest razględanije vsěh razrěšenij koristanyh inogdě, že by odkryl, jestvuje li može prigodny mu sistem, a doprva potom načinaje iskati nove razrěšenija. Taki podhod, prirodny v vsjakodennym žitiju, praktično nikogda ne jest prijmany v odnošeniju k medžunarodnoj komunikaciji. Toj predmet jest tabu. Imajemo dělo s odvrganijem istinnosti.

b) Projekcija

Projekcija jest nesvědomo priznavanije někomu drugomu psihičnyh elementov, kotore nahodęt sę u nas samyh. Dobry priklad davaje slědujųče rěčenije:

Usilija k tvorjeniju vsesvětnyh językov, kotore možno prijęti bez predsųdov i učiti sę bez trudnostij, językov kako Esperanto – predstavjajųt dobre naměry v kombinaciji s polnom nerazuměnijem togo, čo jest język i kako on funkcionuje. (Laird, 1957, str. 236)

Esperanto polni vse kriterija k definiovaniju języka, prijmane črez językoznavcev (Martinet, 1967, str. 20). Ako li avtor bez kontrolovanija i bez argumentov izhodi iz založenija, že to jest nepravda, ne jest li on sam priklad togo «polnogo nerazuměnija», kotoro tako legko poznaje u inyh? (O funkcionovaniju Esperanta vidite statijų «L'esperanto, una lingua che funziona» italijanskogo językoznavca Alessandro Bausani (1981))

Čęsto priznaje sę Esperantu harakteristiki, kako by byl groženije ili někaki čudovistny mutant. Jedin amerikanski naučitelj językov opisuje taki język takovo:

Język, kako ljubov i duša, jest něčo ljudskogo i živogo, koliko trudno jest go definiovati; on jest prirodny tvor duši celoj rasy, ne samo jednoj osoby... Umětne języki sųt odvračajųče i groteskove, kako ljudi s rųkojų ili nogojų sdělanojų iz koviny, ili s regulatorom ritma v srdcu. Dr. Zamenhof, kako Dr. Frankenstein, jest iztvoril čudovišče iz živyh kųskov i čęstij, a kako Mary Shelley probovala nam kazati, ničo dobrogo ne može iz togo izrasti. (Arbaiza, 1975, str. 183)

Ili bez nikakogo uspravědlivjenija govori sę, že Esperanto «naměrjaje postųpno podtisknųti tradicije» (Accontini, 1984, str. 5).

Take sųďby poizhodęt od nesvědomyh strahov i izobraženij, projektovanyh na język: vměsto studiovanija języka kako lingvistična, literarna, psihologična ili socialna realnosť, podhodi sę k njemu kako zly duh iz naših mor, ne imajųč nikakogo pojętija kako delirično – v psihiatričnom smyslě togo slova – jest tako odnošenije.

c) Racionalizacija

Neracionalne točki zrěnija obranjajųt sę s pomočjų množstva ubědžajųčih argumentov. Drugimi slovami, kako v klasičnom vzorě rěči, intelektualna argumentacija jest strago logična. Jedino odsųčstvo osnovy v realnosti izdavaje, že v istinnosti imajemo dělo s fantazijų.

Na priklad, Esperantu priznaje sę sklonjeny, analitičny harakter tipičny za indoevropejske języki, čo objasnjaje sę tym, že Zamenhof znal same indoevropejske języki. Ale nijedno iz tyh predpoloženij ne bylo verifikovano. V istinnosti važno město sred Esperantovyh harakteristik zajmaje jegov mnogojęzyčny podklad, v kotorom azijatski i vųgorski vklad odigryvaje važnų roljų (literarna esperantojęzyčna dějatelnosť medžu světovymi vojnami razvivala sę v značnom měrě v vųgorskoj sredině, tako zvanoj Budapestskoj Školě; a vųgorski ne jest indoevropejski język).

Zamenhof jest dobro znal jedin ne-indoevropejski język: hebrejski, a jegovo dělo nosi pečęť togo języka. Na priklad, sred językov kotore znal, semantično polje na morfem -ig- imaje točny odpovědnik jedino v hebrejskom «hif'il» (Piron, 1984, str. 26).

Esperanto funkcionuje posredstvom aglutinaciji, a ne sklonjenija. Rěčenija mogųt tako samo byti sintetične i analitične; vse ravno, govoriš li «mi biciklos urben» ili «mi iros al la urbo per biciklo» («Ja jedų v grad velocipedom»). Raziskivanije tekstov dokazuje, že v dnješnjem Esperantě sintetične formy sųt mnogo čęsto. Daže ako li pravda jest, že fonologija i slovosbor sųt indoevropejske, struktura vsjako ne jest. Nijedin indoevropejski język ne skladaje sę kako Esperanto iz strago neizměnnyh morfemov, čo jest tipična harakteristika napr. kitajskogo języka.

d) Izolacija

Izolovanije znači: odděliti něčo od svojego konteksta i potom sųditi go bez odnošenija. Kogda na priklad někto govori o językah:

Děje sę takože, že języki rodęt sę, ale nikogda iz ničego; Esperanto jest katastrofa. (Malherbe, 1983, str. 368)

Vot, on izoluje medžunarodny język od svojego istoričnogo i lingvističnogo konteksta. Zapravdų město Esperanta nahodi sę v dolgoj seriji eksperimentov i razmysljenij črez několiko stolětij. V Zamenhofovyh dělah jegovo povstanije bylo postųpno, podobno k razvitiju prirodnyh językov, kako geneza ploda pripominaje genezų roda; jegovo postųpno razvitije jest godno studiovaniju (Waringhien, 1959, str. 19-49). Iz drugoj strany, morfemy, kotore sųt osnova języka, imajųt svoje koreni v drugih językah; oni ne byli «iztvorjene iz ničego».

Esperanto ne jest urodil sę iz ničego množej, neželi napr. haitski kreol. Język pojavjaje sę v odpovědi k potrebě. Sred rabov različnyh ras na karaibskih ostrovah, s vzajemno nerazumlivymi językami, byla volja, že by komunikovali s sobojų. Iz toj potreby urodil sę mnogobarvny język, glavno osnovjeny na języku ihnjih bělyh vlastnikov, ale s različnojų strukturojų. Tako samo, v lětah 1880-1910 čęsť naseljenija světa želala poddrživanije kontaktov s drugimi krajami i žędžala razširjenije svojih kulturnyh horizontov, ale ne imala možnosti učenija sę językov. Taki ljudi sųt prijęli Zamenhofov projekt i koristajųč go sųt sdělali iz njego živy język. Ni kreolski język ni Esperanto ne urodil sę iz ničego; oni urodili sę iz tojže samoj společno-psihologičnoj sily, imenno volji k komunikovaniju.

Poględajmo slědujųči tekst:

Vozmi pticų, na priklad labędja iz našego jezera, iztęgni mu vse pera, izsěči mu oči, zaměni jegov kljun na sųpji ili orlji kljun, na městě pnjev jegovyh nog prilěpi bočanje nogi, vtiskaj mu sovje oči (...); a sejčas napišite na vaših horųgvah, propagujte i kričite slědujųče slova: «Zrite, to jest universalna ptica». I bųdete imali malo vpečętljenije o ledovitom čuvstvě, kotore vzbudžaje v nas to strašno masakrovanije, ta omražajųča vivisekcija, kotorų bezpreryvno predlagajųt nam pod nazvojų Esperanto ili universalny język. (Cingria, str. 1-2)

Ako li odstavimo obrazovity (i ornitologičny) aspekt togo citata i slova odličajųče močnų emocionalnų reakcijų («strašno masakrovanije», «omražajųča vivisekcija»), ostajųt jedino dva obvinjenija: Esperanto jest rezultat ljudskogo měšanija v něčem živom; Esperanto jest heterogeničny język.

Rěšenije togo avtora imaje smysl jedino pod trěma uslovijami:
— język jest živy stvor tako samo kako zvěrj;
— ljudsko měšanije jest iz definiciji něčo izničiteljskogo;
— heterogeničny język ne može služiti komunikaciji.

Hipnotizovany svojim mornym poględom, avtor izoluje svoj obraz od takih razvažanij. On ne vidi, že sravnjenije języka s živym stvorom jest jedino metafor, kotorogo ne možno vesti premnogo daleko. Ptica, o kotoroj govori, trpěla by užasno, ale pri reformě niderlandskogo pravopisa v četyridesętyh lětah, on ni kričal od bolesti ni potreboval anesteziji.

Vtoro, člověk čęsto vměšaje sę v žive stvory s odličnymi rezultatami. Glad v Indiji byl by mnogo dramatičnějši, ako li ne bylo by produkciji novyh rodov zrn blagodaręč svědomomu ljudskomu měšaniju. Ne bylo by ni psov, ni roz, ni hlěba, ako li člověk ne priložil umysljenno svojih talentov do živyh stvorov.

Tretjo, ako li heterogeničnosť byla by proklętije, anglijski ne mogl by byti zadovaljajųči język. Lingvistična analiza dokazuje, že anglijski jest heterogeničnějši neželi Esperanto:

Vpadajųč na język kako anglijski, imajemo dělo s raznymi językami stopjenymi v jedin. (Lord, 1974, str. 73)

Esperanto jest homogeničnějši, tomu že zakony upravjajųče elementy iz drugih žrl sųt stražejše. Heterogeničnosť někojego sostava ne definiuje sę različnostjų poizhodženija skladnikov, ale odsųčstvom harmoniji i sjedinjajųčego jędra (kako znaje vsjaki, kotory jest poproboval prigotoviti majonez).

3. Podklad bojazni

Obranne mehanizmy sųt, že by hranili naše ego pred bojaznjų. Ubo to, že pojavjajųt sę v odnošeniju k Esperantu, imaje značiti, že v glųbině našej duši toj język jest odčuvany kako grozny.

a) Izběganije izměn v sųčim staně

V někojih smyslah psihologična odpornosť v svęzi s Esperantom možno sravniti s protivjenijem, s kotorym strětili sę ideje Kristofa Kolumba i Galileja: stabilny, dobro uporędkovany svět provrgnųli nove teorije, kotore izbavili ljudskosť od silnoj, tysęčlětnoj osnovy. Tako samo, Esperanto jest bezpokajajųči v světě, gdě vsjaki narod imaje svoj język, gdě to orųdije prehodi od prednjih pokoljenij i gdě nijedna osoba ne imaje prava, že by go narušala. To pokazuje, že język ne jest prosty dar od prošlyh stolětij, ale može vznikati iz obyčnoj konvenciji. Ako li kriterija popravnosti ne jest sųglasnosť s vladojų, ale efektivnosť komunikaciji, izměnjajųt sę medžuljudske odnošenija: kogda predže byla vertikalna oś, ona jest zaměnjena na horizontalnų oś. Ubo atakuje sę glųboko ukryte veči, kotoryh ne hočemo izstaviti v světlě. Na priklad, čo bųde črez njego s hierarhijų językov? Irlandski, niderlandski, francuzski i anglijski nahodęt sa na raznyh uravnjah, kako v ljudskih glavah tako i v oficialnyh tekstah. Ako li Esperanto byl by prijęty za komunikacijų medžu ljuďmi s različnymi językami, ta hierarhija stratila by svojų osnovų.

b) Język kako svęta cennosť i znak identiteta

Język ne jest jedino vněšnje společno javjenije. On jest vpleteny v našej ličnosti. «Ja vsosal jesm katalanski język s matčinym mlekom», govorila jedna osoba razpytana v časě raziskivanija, na kotorom nyněšnja statija jest osnovjena. Naše koncepcije nosęt emocionalno bremę, ignorovano črez językoznavstvo, ale sųčstveno za naše postųpanije. Čuvstveno jędro pojętija «język» nahodi sę v svęzi s materjų i pravdopodobno za to mnoge narody nazyvajųt język prijęty od rodiny «materski język». Medžu novonarodženym dětętom, kotoro jedino uměje izražati svoje nesčęstije posredstvom plakanija i čęsto dostaje neadekvatny ili nepomočny odgovor, i trilětnym dětętom, kotoro koristaje slova, že by izrazilo čo stalo, odbyla sę ogromna preměna, kotora za dětę izdavaje sę čudo.

Kogda učihmo sę govoriti, my běhmo premnogo mladi, že byhmo razuměli, že odbyvaje sę obyčny proces učenija. Nam to izdavalo sę někaki magičny dar, ili božja igračka. Predže ne mogli jesmo objasniti ničego, a tu naglo, ne razumějųč za čo, jesmo v posědaniju talizmana izpolnjajųčego vse možne čuda i vzbogačajųčego v bezprecedentnoj měrě to, bez čego žitije bylo by nemožno: medžuljudske odnošenija.

Čuvstvo bytija razuměno nalěži do najosnovnějših potreb u děti. Ibo čo by ostalo bez języka? Vodženije roditeljev, a potom dolgi vplyv od školy, kotora podhodi k języku, kako on byl by něčo nenarušimogo i ključ k vsěm skarbom sodržanym v literarnyh dělah, jedino usilujųt to čuvstveno jędro. Tvrdženije v tom psihologičnom kontekstě, že język «izmysljeny» črez někogo sųčasnogo – Esperanto čęsto jest měšany s Zamenhofovym projektom – može ravno dobro funkcionovati kako něčij rodimy język, jest uniženije togo drugogo, odbiranije mu statusa magičnogo talismana, kotory vsěgda zajmaje město v glųbině našej duši, daže ako li na svědomom uravnju možemo ględati na njego množej racionalno. Tako svętogrdženije ne jest do prijętija. Predpoložitelno že by izběgali takų profanacijų, někoji govoriteli Esperanta v celkom razumlivom psihologičnom ruhu govoręt, že Zamenhofovo dělo samo v sobě jest neobjasnimo i pripisujųt go nadohneniju od něčego vyšego, nadljudskogo.

Ale to ješče ne vse. Raziskujųč psihologične reakcije provokovane slovom «Esperanto», možno jedino udivjati sę, koliko ljudi ne može trpěti ideji, že toj język može někako byti lěpši od ihnjego rodimogo języka. Taka reakcija poizhodi od sklonnosti k identifikovaniju języka s osobojų: moj język jest moj narod, moj język jesm ja; ako li moj język jest gorši, moj narod jest gorši i ja jesm gorši. Oglašajųč prednjo, že Esperanto jest nedostojny, i predstavjajųč tų sųďbų kako samorazumnų, možno spasiti sę. Taki trik jest glųboko ljudski i celkom razumlivy, ale iz naučnoj točki zrěnija ne do prijętija.

c) Različne strahi

Pri raziskivaniju reakcij na Esperanto s pomočjų kliničnoj besědy, odkryvaje sę različne rody ukrytyh strahov, kotoryh ne možno obgovoriti v detaljah. Ja ograničų sę do sedmi:

I. Strah pred rizikom. Tomu že nijedin oficialny organ, nijedna prestižna institucija ne jest uznala cennostij Esperanta, podporjenije go jest zajmanije osobnoj točki zrěnija, odděljenoj od oficialnoj. Meněj rizično jest povtarjanije togo, čo govoręt vsi ini, i čo izdavaje sę sųglasno mněniju vodžev i intelektualnoj elity.

II. Strah pred bezposrednjim kontaktom. Jest něčo uspokajajųčego v komunikaciji posredstvom prevodženij ili języka razuměnogo premnogo malo, že by pozvaljal bezposrednjų razměnų mysli točno i v detaljah. Ako li komunikacija ne jest preškoda, sųstrěča s mněnijami krajno inymi od naših može imati šokujųči i zaměšajųči efekt. Toj strah jest uspravědlivjena, tomu že v naših mentalnyh strukturah Esperanto jestvuje na uravnju bližejšem spontaničnomu izražaniju sę neželi druge języki (Piron, 1987b). Mlady Japonec, pųtovavši po celom světě i strětivši na vsjakom kroku městnyh govoriteljev Esperanta, u kotoryh prebyval, razkazuje nam, kake šoki jest prežival črez bezposrednje dialogi s ljuďmi, kotori uměli izraziti sę i byti sobojų, izměnili etničnų točkų zrěnija na světopoględ (Kiotaro Deguti, 1973).

III. Strah pred dětinskojų regresijų. «Prosty» měšaje sę s «nadoproščeny» ili «dětinski», odkųdy mysli sę, že Esperanto ne može služiti, že by izrazil istno vzrasle mysli na vysokom uravnju abstrakciji. Ubo izoluje sę činitelj «prostosť» od svojego dodatka, kotory izměnjaje celosť: neograničene možnosti kombinovanija. Na priklad končina -a, v Esperantě označajųča pridavnik, jest mnogo prostějša neželi mnoge francuzske prirastki igrajųče podobnų roljų, ale čęsto pozvaljaje na točno izražanije sę, kogda francuzske imenniki čęsto ne imajųt pridavničnoj formy, napr. «insécurité» (angl. insecure, esp. nesekura), «fait» (angl. factual, esp. fakta), «Etats-Unis» (išp. estadounidense, esp. usona, čo Esperanto različaje od «amerika» i «nordamerika») ili «pays» (kromě slova nacia «narodny» Esperanto imaje landa «državny»), i tak dalěj.

IV. Strah pred prozračnostjų. Predstavjajemo sę, že Esperanto izražaje mysli s netrpimojų jasnostjų:

Tęžko najdti město za afektivny aspekt, tak važny v języku, v tom jasnom języku gdě vse jest izrazno, v tom języku «jasnějšem od mysli». (Burney, 1966, str. 94)

V istině možno v Esperantě byti tako samo netočny, kako v kakom-bųď inom języku, daže hoť v Zamenhofovom języku čęsto lekčej govori sę jasno.

V. Strah pred nižnostjų v svęzi s legkostjų. Čuje sę, že množej složeno razrěšenije za problem jest dostojnějše neželi prosto razrěšenije. Izbor za složeno razrěšenije uspokajaje někakų voljų k vladaniju, čo davaje prijemno, ugodno čuvstvo vlastnoj važnosti.

VI. Strah pred heterogeničnostjų. To jest osobliva forma stana znanogo kako «strah pred fragmentacijų». Tomu že člověk legko identifikuje sę s językom, Esperanto pobudžaje projekcijų na nim emocij svęzanyh s celojų našejų ličnostjų. A ona, na nesvědomom uravnju, jest odčuvana kako lomliva struktura složena iz raznyh, protivnyh sobě elementov, bezpreryvno groženyh razpadom. Tomu že Esperanto, složeny iz premnogo različnyh skladnikov, jest simbol něčego nedostatočno močnogo, Esperanto odstrašaje.

VII. Strah pred obniženijem standardov i izničenijem. Esperanto vidi sę kako valec, kotory mimohodęč ubivaje vse i izravnjaje vse kulturne razliki s zemjejų. Takim sposobom psihične elementy, nalěžęče ili k Freudovskomu želaniju smrti ili k nesvědomomu afektivnomu jędru zvanomu «avtomaton» od Charles Baudouin, sųt projektovane na Zamenhofov język. (Baudouin, 1950, str. 225-229). Toj strah ne imaje nikakoj objektivnoj osnovy, čo dokazajųt sami govoriteli Esperanto, u kotoryh kako kulturno različenije tako i považanije vsjakoj tradiciji i vsjakogo języka sųt mnogo silne. V istině toj strah jest rezultat izměščenija: čo napravdų v verifikovajemy sposob vodi k izravnjeniju i izničeniju tipičnyh kulturnyh cennostij, to jest vzdavanije česti anglosaksonskoj kulturě, bez velikoj povęzanosti s britanskimi ili amerikanskimi cennostjami, ale svęzanoj s anglijskim językom. Mladenci tancujųči v tyhže samyh džinsah do tyhže samyh ritmov importovanyh iz Sjedinjenyh Štatov, pokazujųt mnogo vyši uravenj izravnjenija, neželi vidimo v světě govoriteljev Esperanto.

4. Zakončenije: funkcija psihologičnogo odpora

Pričina emocionalnyh reakcij podanyh povyšej sejčas stavaje jasnějša: člověk, o kotorom molvimo, boji sę. Straši go myslj, že svęty skarb, blěskajųči v glųbinah jegovoj duši s basnjevojų krasotojų, kotoroj ničo ne imaje prava prevyšiti – rodimy język, simbol jegovogo identiteta, može stati razdrty ili poškodženy. Kako ptica zatvorjena v komnatě, kotora jest v takoj panikě, že ne prestavaje biti sę v okno i ne vidi otvorjenyh dveri mimo, on ne imaje vnųtrenogo mira, že by spokojno ględal na to, čo napravdų jest toj Esperanto, kotory izdavaje sę profanovati samo pojętije języka. On jest shvačeny v zatvorjenom krųgu: že by prestal bojati sę, on imal by uzrěti prosto v realnosť, ale že by mogl uzrěti v tų realnosť, on najprvo imaje prestati bojati sę.

Take reakcije, nelogične ale tipične v ljudskoj psihologiji, ne jestvovali by bez vměšanija političnyh i společnyh činiteljev, nadųtyh i razvedenyh črez masove medija, ale kotoryh ne možemo tu analizovati i o kotoryh jesm napisal inogdě (Piron, 1986, str. 22-28 i 34-36). Oni predpolagajųt podsvědomy vplyv, sravnimy s vplyvom reklamy i političnoj propagandy, osnovjeny na nesamovolnoj dezinformaciji, kotora jest avtomatično reprodukovala sę črez stolětije. Nemaje drugogo objasnjenija, za čo děti i mladenci redko pokazujųt tų prednjo negativnų reakcijų protiv Esperantu, kotora jest tipična za vzraslyh, hoť vse psihologične elementy izzyvajųče obranne mehanizmy u vzraslyh jestvujųt takože u nih.

Manipulovany črez svoje nesvědome strahi, člověk dvadesętogo stolětija ne vidi, že pred osųdženijem Esperanta treba najprvo poznati někoje fakty. Možno to požaliti. Ale iz istoričnoj točki zrěnija vidi sę, že te reakcije sųt imali pozitivny efekt. Ako li języčny plod, složeny črez Zamenhofa, směsta dobyl by občų akceptacijų, on byl by poddany takom bolestjam, že ne izšel by živo. V tamtoj fazě on byl premnogo delikatny i nekompletny. On potreboval celkom dolgo žitije v ograničenom ale mnogokulturnom središču za konečne upravjenija, za definiovanije semantičnyh polj i za popravjenije slabostij prirodnym sposobom, črez koristanije.

Iz drugoj strany, języčne odnošenija vsěgda sųt odnošenija vlasti silnějšego nad slabšim. Myslj o zaměně ih na egalitarne odnošenija, v kotoryh najmenějši i najslabši język imaje tojže sam status kako ekonomične i kulturne giganty, byla za ljudstvo premnogo šokujųča, že by umělo bystro i bezbolestno privyknųti sę k njej. Preobraženija v občej mentalnosti izžędajųt postųpnų asimilacijų.

Iz stolětija izzyvov, stolětija političnyh i intelektualnyh napadov Esperanto jest izšel udivitelno silny, fleksibilny, rafinovany. Harakterizuje go močno vpečętljena ličnosť, taka živa kako Rabelaisov francuzski język. Toj fakt ješče odvrgaje množinstvo ljudij, ale vsěgda prednjo. Kogda avtor bazuje sę na raziskivaniju dokumentov ili na observovaniju praktičnogo koristanija Esperanta, on uznavaje jegovų ogromnų živosť. Hoť společna i psihologična odpornosť protiv Esperantu črez dolgi čas byla mnogo silna, dnjes izdavaje sę, že ona vse množej jest bezdyšna i odstavaje svojų triumfalnų vyšnosť. Ne može li byti tako, že ona prosto prestala polniti svojų funkcijų?


Психологичне реакције на Есперанто

Следујуча статија, написана од Клода Пирона (1931-2008), изјавила се първы раз в средине 80-тых лет в французскојезычној серији «Documents sur l'espéranto». Англијски превод од Вилиама Олда был публикованы в 1995 годе в англијскојезычној серији. Нынешньи меджусловјански текст јест превод тој нечо скраченој англијској версији. Хоть статија пише о Есперанте, она содържује многе елементы, которе такоже имајут значеније за друге уметне језыки, вкльучајуч меджусловјански.

1. Различне реакције

За психолога, которы разискује реакције на слово «Есперанто», две вечи сместа сут јасне: велика честь льудиј призваных, же бы дали своје мненије, имајут о ним много до говорьенија; и за них сут очевидне, в многих падах даже подавајут је спонтанично, разне заложенија противне верификовајемој реалности, на приклад: «никто нигде не написал книгу безпосредньо на Есперанто», «немаје детиј имајучих го како матерски језык», и т.д. Таке убедженија добро илуструје писмо од читательа Питера Велса из Сингапора в магазине Тајм:

Есперанто не имаје ни културну историју, ни властну оригиналну литературу, ни једнојезычных говорительев или даже говорительев, за которых јест първы језык. (Велс, 1987)

Кроме того, у многих из изпытаных льудиј види се всаке објавы емоционалној повезаности. Некоји реагујут ентузиастично, фанатично. Але у множинства реакције сут патронизујуче, како Есперанто было бы нецо саморазумно детинского. Изпытана особа доказује јасно, же до Есперанта не можно подходити сериозно, а јегов тон јест полны презренија, иронији или хумористичној поблажливости в одношенију к «наивным душам», которе зајмајут се ним. Ако ли разискиватель, же бы достал контролну реакцију за сравньеније, пытаје тојже особе о подобном мненију односно језыка болгарского или индонезского, он достаје со всем ины одговор. Тогда она менеј или вечеј чрез минуту, вполно неутралным тоном гласа, разсказује все, чо може о них поведати... обычно, же не знаје ничего.

Контраст јест удивјајучи, особливо когда тестује се знаније посредством точных пытаниј о литературе, географији, богатстве изражанија и т.д. Сместа ставаје јасно, же впечетльенија разпытываного о Есперанте сут близ вполно заблудне, вельми множеј нежели те маленке куски знанија изтегнене о контролных језыках. За чо в једном паде он јест сведомы о својеј некомпетенцији, а в другом уж не?

Предположително на језыки како болгарски и индонезски погледаје се како нечо, чо належи к области фактов, але в паде Есперанта чује се, же јест предложеније. Пред фактами льуди кланьајут се; имајуч дело с предложенијем чујут, же треба одговорити «да» или «не», а потом обранити ту точку зренија. Але за чо мысли се, же Есперанто не належи к области фактов? И за чо реакције често сут тако емоционалне? То, же та емоционална повезаность не јест обмеджена в границах особных разговоров, доказује следујучи цитат из статији о науке латинского језыка, написаној неутралным и информативным тоном кроме једного фрагмента:

Убо слава латинскому, а вон с есперантом, тым смесом смърдечим уметностьју и изданоју надејеју! (Г.П., 1985)

То реченије, несвезано с остатком текста, издаваје се емоционалны избух, неочекивано взкипујучи из неведомых глубин. За чо?

2. Обранне механизмы

Изповеди о Есперанте или шершеј области меджународној комуникацији, которе можно легко собрати призывајуч льудиј, же бы изразили се свободно о предмете, или которе сут представјане на официалных сустречах посвеченых тој квестији, оказујут се характеризоване функционованијем тако званых «обранных механизмов»: тактик, которе организујемо несведомо, же быхмо избегли конфронтацију с реалностьју, котору појмајемо како грозна (Анна Фројд, 1937). Некоје приклады:

а) Одвърганије

К Есперанту подходи се, како бы со всем не јествовал в ситуацијах, когда логично было бы взети го под увагу. На приклад том «Le Langage» в енциклопедичној серији «La Pléiade» (Мартине, 1968), содържајуч 1525 страниц о всем, од слангов и пиджинов до преводженија и афазији, не имаје нијединого описа, даже нијединого параграфа, о удивјајучим феномене, же језык, столетије тому назад знаны само једној јединој особе, ныне јест користаны на целом свете. Тако само, изкушеније с Есперантом јако конференцијны језык јест значно: в 1986 годе не было ниједного дньа, когда не было ни конгреса, ни сустречи, ни меджународного сјезда где-будь на свете, на котором Есперанто был работчи језык. Когда на приклад Организација Сјединьеных Народов делаје детальовану анализу проблемов језычној комуникацији, разважаније того изкушенија имало бы смысл, даже ако ли разследованије кончило бы се одметанијем из изразных разлогов. Але тако не деје се. (Кинг и ин., 1977; Аллен и ин., 1980; Пирон, 1980).

Даже језыкознавец, разгледајуч точно тој род комуникацији, которы всакоденно реализује Есперанто, подходи к тој квестији, како бы того изкушенија со всем никогда не было:

В хвили, когда економи работајут над обчеју Евровалутоју, за чо не быхмо попробовали створити Евројезык? (Лорд, 1974, стр. 40)

Когда индустриалист имаје проблем с продукцију, първа јегова реакција јест разгледаније всех разрешениј користаных иногде, же бы одкрыл, јествује ли може пригодны му систем, а допърва потом начинаје искати нове разрешенија. Таки подход, природны в всакоденным житију, практично никогда не јест пријманы в одношенију к меджународној комуникацији. Тој предмет јест табу. Имајемо дело с одвърганијем истинности.

б) Пројекција

Пројекција јест несведомо признаваније некому другому психичных елементов, которе находет се у нас самых. Добры приклад даваје следујуче реченије:

Усилија к творьенију всесветных језыков, которе можно пријети без предсудов и учити се без трудностиј, језыков како Есперанто – представјајут добре намеры в комбинацији с полном неразуменијем того, чо јест језык и како он функционује. (Лерд, 1957, стр. 236)

Есперанто полни все критерија к дефиниованију језыка, пријмане чрез језыкознавцев (Мартине, 1967, стр. 20). Ако ли автор без контролованија и без аргументов изходи из заложенија, же то јест неправда, не јест ли он сам приклад того «полного неразуменија», которо тако легко познаје у иных? (О функционованију Есперанта видите статију «L'esperanto, una lingua che funziona» италијанского језыкознавца Алессандро Баусани (1981))

Често признаје се Есперанту характеристики, како бы был гроженије или некаки чудовистны мутант. Једин американски научитель језыков описује таки језык таково:

Језык, како льубов и душа, јест нечо льудского и живого, колико трудно јест го дефиниовати; он јест природны твор души целој расы, не само једној особы... Уметне језыки сут одврачајуче и гротескове, како льуди с рукоју или ногоју сделаноју из ковины, или с регулатором ритма в сърдцу. Др. Заменхоф, како Др. Франкенштајн, јест изтворил чудовишче из живых кусков и честиј, а како Мери Шелли пробовала нам казати, ничо доброго не може из того израсти. (Арбаиза, 1975, стр. 183)

Или без никакого усправедливјенија говори се, же Есперанто «намерьаје поступно подтискнути традиције» (Акконтини, 1984, стр. 5).

Таке судьбы поизходет од несведомых страхов и изображениј, пројектованых на језык: вместо студиованија језыка како лингвистична, литерарна, психологична или социална реалность, подходи се к ньему како злы дух из наших мор, не имајуч никакого појетија како делирично - в психиатричном смысле того слова - јест тако одношеније.

в) Рационализација

Нерационалне точки зренија обраньајут се с помочју множства убеджајучих аргументов. Другими словами, како в класичном взоре речи, интелектуална аргументација јест страго логична. Једино одсучство основы в реалности издаваје, же в истинности имајемо дело с фантазију.

На приклад, Есперанту признаје се склоньены, аналитичны характер типичны за индоевропејске језыки, чо објасньаје се тым, же Заменхоф знал саме индоевропејске језыки. Але ниједно из тых предположениј не было верификовано. В истинности важно место сред Есперантовых характеристик зајмаје јегов многојезычны подклад, в котором азијатски и вугорски вклад одигрываје важну рольу (литерарна есперантојезычна дејателность меджу световыми војнами развивала се в значном мере в вугорској средине, тако званој Будапестској Школе; а вугорски не јест индоевропејски језык).

Заменхоф јест добро знал једин не-индоевропејски језык: хебрејски, а јегово дело носи печеть того језыка. На приклад, сред језыков которе знал, семантично полье на морфем -ig- имаје точны одповедник једино в хебрејском «hif'il» (Пирон, 1984, стр. 26).

Есперанто функционује посредством аглутинацији, а не склоньенија. Реченија могут тако само быти синтетичне и аналитичне; все равно, говориш ли «mi biciklos urben» или «mi iros al la urbo per biciklo» («Ја једу в град велоципедом»). Разискиваније текстов доказује, же в дньешньем Есперанте синтетичне формы сут много често. Даже ако ли правда јест, же фонологија и словосбор сут индоевропејске, структура всако не јест. Ниједин индоевропејски језык не складаје се како Есперанто из страго неизменных морфемов, чо јест типична характеристика напр. китајского језыка.

г) Изолација

Изолованије значи: одделити нечо од својего контекста и потом судити го без одношенија. Когда на приклад некто говори о језыках:

Деје се такоже, же језыки родет се, але никогда из ничего; Есперанто јест катастрофа. (Малерб, 1983, стр. 368)

Вот, он изолује меджународны језык од својего историчного и лингвистичного контекста. Заправду место Есперанта находи се в долгој серији експериментов и размысльениј чрез неколико столетиј. В Заменхофовых делах јегово повстаније было поступно, подобно к развитију природных језыков, како генеза плода припоминаје генезу рода; јегово поступно развитије јест годно студиованију (Варингиен, 1959, стр. 19-49). Из другој страны, морфемы, которе сут основа језыка, имајут своје корени в других језыках; они не были «изтворьене из ничего».

Есперанто не јест уродил се из ничего множеј, нежели напр. хаитски креол. Језык појавјаје се в одповеди к потребе. Сред рабов различных рас на караибских островах, с взајемно неразумливыми језыками, была вольа, же бы комуниковали с собоју. Из тој потребы уродил се многобарвны језык, главно основјены на језыку ихньих белых властников, але с различноју структуроју. Тако само, в летах 1880-1910 честь насельенија света желала поддърживаније контактов с другими крајами и жеджала разширьеније својих културных хоризонтов, але не имала можности ученија се језыков. Таки льуди сут пријели Заменхофов пројект и користајуч го сут сделали из ньего живы језык. Ни креолски језык ни Есперанто не уродил се из ничего; они уродили се из тојже самој сполечно-психологичној силы, именно вольи к комуникованију.

Погледајмо следујучи текст:

Возми птицу, на приклад лабедьа из нашего језера, изтегни му все пера, изсечи му очи, замени јегов кльун на супји или орльји кльун, на месте пньев јеговых ног прилепи бочаньје ноги, втискај му совје очи (...); а сејчас напишите на ваших хоругвах, пропагујте и кричите следујуче слова: «Зрите, то јест универсална птица». И будете имали мало впечетльеније о ледовитом чувстве, которе взбуджаје в нас то страшно масакрованије, та омражајуча вивисекција, котору безпрерывно предлагајут нам под назвоју Есперанто или универсалны језык. (Чингриа, стр. 1-2)

Ако ли одставимо образовиты (и орнитологичны) аспект того цитата и слова одличајуче мочну емоционалну реакцију («страшно масакрованије», «омражајуча вивисекција»), остајут једино два обвиньенија: Есперанто јест резултат льудского мешанија в нечем живом; Есперанто јест хетерогеничны језык.

Решеније того автора имаје смысл једино под трема условијами:
— језык јест живы створ тако само како зверь;
— льудско мешаније јест из дефиницији нечо изничительского;
— хетерогеничны језык не може служити комуникацији.

Хипнотизованы својим морным погледом, автор изолује свој образ од таких разважаниј. Он не види, же сравньеније језыка с живым створом јест једино метафор, которого не можно вести премного далеко. Птица, о которој говори, търпела бы ужасно, але при реформе нидерландского правописа в четыридесетых летах, он ни кричал од болести ни потребовал анестезији.

Второ, чловек често вмешаје се в живе створы с одличными резултатами. Глад в Индији был бы много драматичнејши, ако ли не было бы продукцији новых родов зърн благодареч сведомому льудскому мешанију. Не было бы ни псов, ни роз, ни хлеба, ако ли чловек не приложил умысльенно својих талентов до живых створов.

Третьјо, ако ли хетерогеничность была бы проклетије, англијски не могл бы быти задовальајучи језык. Лингвистична анализа доказује, же англијски јест хетерогеничнејши нежели Есперанто:

Впадајуч на језык како англијски, имајемо дело с разными језыками стопјеными в једин. (Лорд, 1974, стр. 73)

Есперанто јест хомогеничнејши, тому же законы управјајуче елементы из других жърл сут стражејше. Хетерогеничность некојего состава не дефиниује се различностьју поизходженија складников, але одсучством хармонији и сјединьајучего једра (како знаје всаки, которы јест попробовал приготовити мајонез).

3. Подклад бојазни

Обранне механизмы сут, же бы хранили наше его пред бојазньју. Убо то, же појавјајут се в одношенију к Есперанту, имаје значити, же в глубине нашеј души тој језык јест одчуваны како грозны.

а) Избеганије измен в сучим стане

В некојих смыслах психологична одпорность в свези с Есперантом можно сравнити с противјенијем, с которым стретили се идеје Кристофа Колумба и Галилеја: стабилны, добро упоредкованы свет провъргнули нове теорије, которе избавили льудскость од силној, тысечлетној основы. Тако само, Есперанто јест безпокајајучи в свете, где всаки народ имаје свој језык, где то орудије преходи од предньих покольениј и где ниједна особа не имаје права, же бы го нарушала. То показује, же језык не јест просты дар од прошлых столетиј, але може взникати из обычној конвенцији. Ако ли критерија поправности не јест сугласность с владоју, але ефективность комуникацији, изменьајут се меджульудске одношенија: когда предже была вертикална ос, она јест заменьена на хоризонталну ос. Убо атакује се глубоко укрыте вечи, которых не хочемо изставити в светле. На приклад, чо буде чрез ньего с хиерархију језыков? Ирландски, нидерландски, французски и англијски находет са на разных уравньах, како в льудских главах тако и в официалных текстах. Ако ли Есперанто был бы пријеты за комуникацију меджу льудьми с различными језыками, та хиерархија стратила бы своју основу.

б) Језык како света ценность и знак идентитета

Језык не јест једино внешнье сполечно јавјеније. Он јест вплетены в нашеј личности. «Ја всосал јесм каталански језык с матчиным млеком», говорила једна особа разпытана в часе разискиванија, на котором нынешньа статија јест основјена. Наше концепције носет емоционално бреме, игноровано чрез језыкознавство, але сучствено за наше поступаније. Чувствено једро појетија «језык» находи се в свези с матерьју и правдоподобно за то многе народы называјут језык пријеты од родины «матерски језык». Меджу новонародженым дететом, которо једино умеје изражати своје несчестије посредством плаканија и често достаје неадекватны или непомочны одговор, и трилетным дететом, которо користаје слова, же бы изразило чо стало, одбыла се огромна премена, котора за дете издаваје се чудо.

Когда учихмо се говорити, мы бехмо премного млади, же быхмо разумели, же одбываје се обычны процес ученија. Нам то издавало се некаки магичны дар, или божја играчка. Предже не могли јесмо објаснити ничего, а ту нагло, не разумејуч за чо, јесмо в поседанију тализмана изполньајучего все можне чуда и взбогачајучего в безпрецедентној мере то, без чего житије было бы неможно: меджульудске одношенија.

Чувство бытија разумено належи до најосновнејших потреб у дети. Ибо чо бы остало без језыка? Водженије родительев, а потом долги вплыв од школы, котора подходи к језыку, како он был бы нечо ненарушимого и кльуч к всем скарбом содържаным в литерарных делах, једино усилујут то чувствено једро. Твърдженије в том психологичном контексте, же језык «измысльены» чрез некого сучасного – Есперанто често јест мешаны с Заменхофовым пројектом – може равно добро функционовати како нечиј родимы језык, јест униженије того другого, одбираније му статуса магичного талисмана, которы всегда зајмаје место в глубине нашеј души, даже ако ли на сведомом уравньу можемо гледати на ньего множеј рационално. Тако светогърдженије не јест до пријетија. Предположително же бы избегали таку профанацију, некоји говорители Есперанта в целком разумливом психологичном руху говорет, же Заменхофово дело само в собе јест необјаснимо и приписујут го надохненију од нечего вышего, надльудского.

Але то јешче не все. Разискујуч психологичне реакције провоковане словом «Есперанто», можно једино удивјати се, колико льуди не може търпети идеји, же тој језык може некако быти лепши од ихньего родимого језыка. Така реакција поизходи од склонности к идентификованију језыка с особоју: мој језык јест мој народ, мој језык јесм ја; ако ли мој језык јест горши, мој народ јест горши и ја јесм горши. Оглашајуч предньо, же Есперанто јест недостојны, и представјајуч ту судьбу како саморазумну, можно спасити се. Таки трик јест глубоко льудски и целком разумливы, але из научној точки зренија не до пријетија.

в) Различне страхи

При разискиванију реакциј на Есперанто с помочју клиничној беседы, одкрываје се различне роды укрытых страхов, которых не можно обговорити в детальах. Ја ограничу се до седми:

I. Страх пред ризиком. Тому же ниједин официалны орган, ниједна престижна институција не јест узнала ценностиј Есперанта, подпорьеније го јест зајманије особној точки зренија, оддельеној од официалној. Менеј ризично јест повтарьаније того, чо говорет вси ини, и чо издаваје се сугласно мненију воджев и интелектуалној елиты.

II. Страх пред безпосредньим контактом. Јест нечо успокајајучего в комуникацији посредством преводжениј или језыка разуменого премного мало, же бы позвальал безпосредньу размену мысли точно и в детальах. Ако ли комуникација не јест прешкода, сустреча с мненијами крајно иными од наших може имати шокујучи и замешајучи ефект. Тој страх јест усправедливјена, тому же в наших менталных структурах Есперанто јествује на уравньу ближејшем спонтаничному изражанију се нежели друге језыки (Пирон, 1987b). Млады Јапонец, путовавши по целом свете и стретивши на всаком кроку местных говорительев Есперанта, у которых пребывал, разказује нам, каке шоки јест преживал чрез безпосреднье диалоги с льудьми, котори умели изразити се и быти собоју, изменили етничну точку зренија на светопоглед (Киотаро Дегути, 1973).

III. Страх пред детинскоју регресију. «Просты» мешаје се с «надопрошчены» или «детински», одкуды мысли се, же Есперанто не може служити, же бы изразил истно взрасле мысли на высоком уравньу абстракцији. Убо изолује се чинитель «простость» од својего додатка, которы изменьаје целость: неограничене можности комбинованија. На приклад кончина -a, в Есперанте означајуча придавник, јест много простејша нежели многе французске прирастки играјуче подобну рольу, але често позвальаје на точно изражаније се, когда французске именники често не имајут придавничној формы, напр. «insécurité» (англ. insecure, есп. nesekura), «fait» (англ. factual, есп. fakta), «Etats-Unis» (ишп. estadounidense, есп. usona, чо Есперанто различаје од «amerika» и «nordamerika») или «pays» (кроме слова nacia «народны» Есперанто имаје landa «държавны»), и так далеј.

IV. Страх пред прозрачностьју. Представјајемо се, же Есперанто изражаје мысли с нетърпимоју јасностьју:

Тежко најдти место за афективны аспект, так важны в језыку, в том јасном језыку где все јест изразно, в том језыку «јаснејшем од мысли». (Бърни, 1966, стр. 94)

В истине можно в Есперанте быти тако само неточны, како в каком-будь ином језыку, даже хоть в Заменхофовом језыку често лекчеј говори се јасно.

V. Страх пред нижностьју в свези с легкостьју. Чује се, же множеј сложено разрешеније за проблем јест достојнејше нежели просто разрешеније. Избор за сложено разрешеније успокајаје некаку вольу к владанију, чо даваје пријемно, угодно чувство властној важности.

VI. Страх пред хетерогеничностьју. То јест особлива форма стана знаного како «страх пред фрагментацију». Тому же чловек легко идентификује се с језыком, Есперанто побуджаје пројекцију на ним емоциј свезаных с целоју нашеју личностьју. А она, на несведомом уравньу, јест одчувана како ломлива структура сложена из разных, противных собе елементов, безпрерывно гроженых разпадом. Тому же Есперанто, сложены из премного различных складников, јест симбол нечего недостаточно мочного, Есперанто одстрашаје.

VII. Страх пред обниженијем стандардов и изниченијем. Есперанто види се како валец, которы мимоходеч убиваје все и изравньаје все културне разлики с земјеју. Таким способом психичне елементы, належече или к Фројдовскому желанију смърти или к несведомому афективному једру званому «автоматон» од Шарл Бодуен, сут пројектоване на Заменхофов језык. (Бодуен, 1950, стр. 225-229). Тој страх не имаје никакој објективној основы, чо доказајут сами говорители Есперанто, у которых како културно различеније тако и поважаније всакој традицији и всакого језыка сут много силне. В истине тој страх јест резултат измешченија: чо направду в верификовајемы способ води к изравньенију и изниченију типичных културных ценностиј, то јест вздаваније чести англосаксонској културе, без великој повезаности с британскими или американскими ценностьами, але свезаној с англијским језыком. Младенци танцујучи в тыхже самых джинсах до тыхже самых ритмов импортованых из Сјединьеных Штатов, показујут много выши уравень изравньенија, нежели видимо в свете говорительев Есперанто.

4. Законченије: функција психологичного одпора

Причина емоционалных реакциј поданых повышеј сејчас ставаје јаснејша: чловек, о котором молвимо, боји се. Страши го мысль, же светы скарб, блескајучи в глубинах јеговој души с басньевоју красотоју, которој ничо не имаје права превышити - родимы језык, симбол јегового идентитета, може стати раздърты или пошкоджены. Како птица затворьена в комнате, котора јест в такој панике, же не преставаје бити се в окно и не види отворьеных двери мимо, он не имаје внутреного мира, же бы спокојно гледал на то, чо направду јест тој Есперанто, которы издаваје се профановати само појетије језыка. Он јест схвачены в затворьеном кругу: же бы престал бојати се, он имал бы узрети просто в реалность, але же бы могл узрети в ту реалность, он најпърво имаје престати бојати се.

Таке реакције, нелогичне але типичне в льудској психологији, не јествовали бы без вмешанија политичных и сполечных чинительев, надутых и разведеных чрез масове медија, але которых не можемо ту анализовати и о которых јесм написал иногде (Пирон, 1986, стр. 22-28 и 34-36). Они предполагајут подсведомы вплыв, сравнимы с вплывом рекламы и политичној пропаганды, основјены на несамоволној дезинформацији, котора јест автоматично репродуковала се чрез столетије. Немаје другого објасньенија, за чо дети и младенци редко показујут ту предньо негативну реакцију против Есперанту, котора јест типична за взраслых, хоть все психологичне елементы иззывајуче обранне механизмы у взраслых јествујут такоже у них.

Манипулованы чрез своје несведоме страхи, чловек двадесетого столетија не види, же пред осудженијем Есперанта треба најпърво познати некоје факты. Можно то пожалити. Але из историчној точки зренија види се, же те реакције сут имали позитивны ефект. Ако ли језычны плод, сложены чрез Заменхофа, сместа добыл бы обчу акцептацију, он был бы подданы таком болестьам, же не изшел бы живо. В тамтој фазе он был премного деликатны и некомплетны. Он потребовал целком долго житије в ограниченом але многокултурном средишчу за конечне управјенија, за дефиниованије семантичных поль и за поправјеније слабостиј природным способом, чрез користаније.

Из другој страны, језычне одношенија всегда сут одношенија власти силнејшего над слабшим. Мысль о замене их на егалитарне одношенија, в которых најменејши и најслабши језык имаје тојже сам статус како економичне и културне гиганты, была за льудство премного шокујуча, же бы умело быстро и безболестно привыкнути се к ньеј. Преображенија в обчеј менталности изжедајут поступну асимилацију.

Из столетија иззывов, столетија политичных и интелектуалных нападов Есперанто јест изшел удивително силны, флексибилны, рафинованы. Характеризује го мочно впечетльена личность, така жива како Раблеов французски језык. Тој факт јешче одвъргаје множинство льудиј, але всегда предньо. Когда автор базује се на разискиванију документов или на обсервованију практичного користанија Есперанта, он узнаваје јегову огромну живость. Хоть сполечна и психологична одпорность против Есперанту чрез долги час была много силна, дньес издаваје се, же она все множеј јест бездышна и одставаје своју триумфалну вышность. Не може ли быти тако, же она просто престала полнити своју функцију?


Literatura

  • Accontini, Domenico. 1984. "Les interventions". In Contri, Manlio, "Eliminer la tour de Babel", Bulletin européen, 1984, 7.
  • Allen, Mark E., Zakaria Sibahi and Earl D. Sohm. 1980. Evaluation of the Translation Process in the United Nations System. Geneva: Joint Inspection Unit, Palace of Nations, document JIU/REP/80/7.
  • Arbaiza, M. D. 1975. Foreign Language Annals, 1975, 8.
  • Baudouin, Charles. 1950. De l'instinct à l'esprit. Paris: Desclée de Brouwer.
  • Bausani, Alessandro. 1981. "L'esperanto, una lingua che funziona". Affari sociali internazionali, 1981, 1, reprinted in L'esperanto, 1982, 3, pp. 32-36.
  • Burney, Pierre. 1966. Les langues internationales, second edition. Paris: Presses universitaires de France.
  • Cingria, C.-A. A propos de la langue espéranto dite langue universelle. Geneva: Voile latine. Undated brochure numbered ESP-366 in the Center for Documentation and Study of International Language, Municipal Library, La Chaux-de-Fonds, Switzerland.
  • Freud, Anna. 1937. The Ego and the Mechanisms of Defense. London: Hogarth.
  • Freud, Sigmund. 1920. Jenseits des Lustprinzips. Complete Works, vol. 18. London: Hogarth.
  • G.P. 1985. "Cicéron est mort, vive Donaldus Anas". Vingt-quatre heures, 25 March 1985.
  • King, C. E., A. S. Bryntsev and E. D. Sohm. 1977. The Implications of Additional Languages in the United Nations System. New York: UN, document A/32/237.
  • Deguti Kiotaro. 1973. My Travels in Esperanto-land. Kameoka: Oomoto.
  • Laird, Charlton. 1957. The Miracle of Language. New York: Fawcett.
  • Lord, Robert. 1974. Comparative Linguistics. London: English Universities Press.
  • Malherbe, Michel. 1983. Les langages de l'humanité. Paris: Seghers.
  • Martinet, André. 1967. Eléments de linguistique générale. Paris: Armand Colin.
  • Martinet, André (ed.). 1968. Le langage. Paris: Gallimard.
  • Piron, Claude. 1980. "Problèmes de communication linguistique aux Nations Unies et dans les institutions apparentées". Language Problems and Language Planning, 1980, 4, 3 (fall), pp. 224-237.
  • Piron, Claude. 1984. "Contribution à l'étude des apports du yiddish à l'espéranto". Jewish Language Review, 1984, 4, pp. 15-29.
  • Piron, Claude. 1986. "Espéranto: l'image et la réalité". Cours et études de linguistique contrastive et appliquée, nr. 66. Paris: Université de Paris VIII-Vincennes.
  • Waringhien, Gaston. 1959. Lingvo kaj vivo. La Laguna: Régulo-Pérez.
  • Wells, Peter. 1987. "Aspiring to Esperanto". Letter in Time magazine, 24 August 1987, p. 3.

Versije v inyh językah